Delo

514 Д Е л 0 то заједно са Зигељом већ чпнно, ношто је за мене јас-но, да Душанов законнк у главноме легалпзнра н на цело царство (па н на јужне му крајеве) раснростпре правне установе, које су и дотле — u ако само у виду правннх обичаја — жпвеле и ностојале бар у језгру царства му. Да је наш пнсац допста изостао пза савремене науке, впди се већ u по његовоме тврђењу да је „порота апсолутни Захтев данашње образованостн“ и да је „иоротско суђење данас обезбедпло себп у судскоЈ практпцп код образованих народа тако место, те већ нико озбиљно и не мисли да пороту укида.“ А међу тим има ппсаца, u то врло угледних пис-аца, којп на то са свим озбиљно у иоследње време помпшљају п та своја „помпш.вања“ у научним расправама нзносе и одсудно застуиају. Ред је да у овом летимичном приказу рекнемо коју н о одећн, у којој је пнсац представио академицима своје мисли. (JHaj’e, да се најблаже изразнмо, за прилику неприлагодна. На првом месту граматичкпх погрешака нма такве природе, да се с њпма не би могло нзаћи на врата исппта зрелоети. Тако мп ту наилазпмо на: „смео би (ja) рећи“ (5 и 20) „и[>елазитн преко таких старина“ (7), „шта су извесни говорпли у обрану пороте“ (9), „на коју мнслпм од часа прећп“ (23;, „имају неки, којима смем наменути овакву напомену“ п „којом треба да греди“ (35) п т. д. Лсто се то може рећи н за сннтактпчне ногрешке. На првом месту нунктуација је неправилна, погрешна и са свим недоследна. Ви се срећете у том погледу с оваквим примерима: „А много ће ми драго бити ако иоређењем наше старе Пороте са поротом у Енглеза н другпх народа будем успео да н свакоме мнслпоцу Србину Фактима докажем колико впсоко треба да цени ту законску старину Славног Душана и његових иредака“. П опет: „Кад се иорота и њезино суђење у онште, толико, с правом, уздижс као дело напретка и цивилпзације...“ За тпм ћете наићи н на друге синтактичне грешке. Ако је она Француска изрека „Le style c’est Г liorame“ истинита н тачна, онда је г. Авакумовнћ политичар, а не научник. Како да иначе објаснпте овакве узвикс ншпчсве: „Најпосле то је најиоузданнјн пут, да се обистннн често ионављана моја (!) реч : да је Душанов законик за нас, Србеу свето Еванђеље, коме се морамо дубоко иоклонити а у исти мах н њиме се ноносити“, или: „а тај законик (Душанов) н споменицп су извор и утока нашем старом законству“ (32).— „можда је п сувншна ова моја напомена за нашс ве1» обележене научннке на пољу јавнога рада“ (35'. Отуд долази н то, да г. писац често заборавља да говори академицима и искључиво њима, па се чсстс обраћа слушаоцнма а на крају даје свој савег нарочпто „почетннцима на књижевном иољу и онн.ма којн мисле да буду књнжевницн.“ Нама је из bji.io нојмљнвнх разлога — жао, што о ово.м раду не можемо нзрећп повољннји суд. Алп кад би смо то п покушалп да чинпмо, моралн би смо се огрешитн о своју дужност и о своју савесг, а све друго на страну : maxima araica veritas. Dr. ЗГ. P. B.