Delo

ПРВА.ЉУБАВ ЦРТИЦА ИЗ МОСТАРА Мало ти је данас такијех људи, нао што бијаше покојнп Бошко Станојчић. Није то да речем, да је био поштен и добар као и остали људи, него је био баш у свеме риједак чојек. Кад је био миран, био је прави аиђео, а кад би се наљутио, био је грђи од свакога џина. А наљутио би се само онда, кад би му ко год дирнуо у образ, јер је у њега било «све за образ, а образ ни за што.м Поред тога био је и богат, као мало који. Имао је своју лијепу магазу, па је ту пазио само свој посао, а у туђи се ни мјешао није. II он је имао још и сина као златну јабуку. За његова Васу знало је и Сарајево н Сарајке, камо ли не би знао Мостар. То вам је био младић, ама у свеме као прави отац, а само му је још то Фалнло, што је био стидан као ђевојка. Никада он не би пошао са осталим момцима по махалама мостарскијем, па да ћедерн с ђевојкама; — он је био вазда или у дућану, или на чаршији, па би се сврнуо у кога комшије на сједницу. Па мислите ли, rta он није ни знао шта је то ђевојка ? Знао је, душе ми, као и сви други, ама се он не би ипкоме одао ни за живу главу. Ето тако би га по неки запитали: — Бога ти, Васо, имаш ти коју «под рукоми ? — Јок ја