Delo

36 Д Е Л 0 — Чујеш, синко, рече Васи. — Шта јо, бабо? Бошко се иромисли, па поче: — Видиш ли. . . ооај. . . ово се све забунило. . . па.. . . овај. .. све је устало на ноге, да. . . овај. . . бране часни крс’. . . па, ето хоће. . . овај. . . и неки наши

— Хоће ли да иђу? упита Васо. — Хоће. . . Баш сам. . . овај. . . данас говорио са Михом, па са Симом и Сганком и Јовом, па ми. . . овај. . . они веле, ама да се не чује дал>е — они ће ноћас кренут нут ЦрнеГоре. . .. — Зар они ? оте се опет Васи. — Баш они. ■; ■ - i — Па шта ће сад? Бошко се мало какашља — Видиш . . овај. . . рече, па ми веле. . . а и сам. . . овај. . . држим, да је то лијепо. и. . . овај. . . да нијесам стар. баш би и ја пош’о с њима. . . . Него, синко, хајде ти. . . . Васо поблиједи. — Зар и ја? викну. — Хајде, синко, хајде . . Видиш. . . овај. . . ти си ми једннак и ја впше никог пемам. . . . То рече, а у грлу га пешто сапело. па не може гот *во ни да говори. — Хајде, синко, једва рече. иреча је вјера и часни крс’, а ја ћу се молит’ Богу, да ти помогне. . . Васо је стајао пред њим као осуђеник, па ннје знао: је ли на небу, или на земљи. Никад није ни помислио, да ће ово чути од свог рођеног оца. — Ама, бабо, волиш ли то ти? запита, а глас му дршће. — Велим ја. . . Ти знаш, да ги ја добро мислим, ама није друге. Впдиш . . овај. . . нећу ни ја да сам изван своје браће, па да ме. . . овај. . . проклињу к’о Бранковића. . . а ти знаш, шта је образ. Васо се окрену, па изаиђе из собе. Као махнит похитао је на авлнју, иа је ту сјео на један камен. . . . — Зар мој огац ’ваки? поче он, мене јединка шаље, да се бијем, па ко зна, хоће ли ме нкад впше и внђетп . . . Оно . .