Delo

Н Р В А Љ У Г» А в 37 не бн ја ни жалио ићи. .. . ама зар да остави.м Савку ? . . . То бели не могу никако. . . Драга ми је к’о нико на евијету. . . . Па да њу оставим, а вамо се она може и удат!.. . јер ко зиа . ја јој ништа нијесам каз’о . ." То рече, па пође у кући. — Hehy је оставнт нећу. . . Иђем, па ћу све оцу рећп . . Хоћу све. И он оде пред Бошка. — Чујеш бабо, рече иолахко. — Шта је? — Ја не могу поћ’. . . . Бошко га погледа мрко. — Зар тако? — Не могу бабо па ме уби. — А што ? заиита Бошко. Васо се стаде чешати. . . . — Ја. . . ја. . . би. . . се — женио. Бошко скочи. Зар да се жениш, а да ти се браћа кол>у, а ? Зар ти је преча женидба, од својије’ светиња? Васо не рече ријечи. — Зар би ти погазио образ, па путћ’о, да те зову Бранковићем. Васо је још шутио — И баш не ћеш ићи ? — Не могу Док Бошко стаде пред њега, а очима сијева к’о џин. Е, синко, но ћу ја бит’ пошљедњи. . . . Кад ти нећеш, нпјеси ми ни син. . . Ја иђем, па што ми Бог даде. . . . Ово рече, па шчеиа своју велику пушку и пуну торбу. У то се и Васо трже. Погледа око себе уплашено. па шчепа оца. — Бабо! . . . Бошко га не погледа. — Бабо! .. ја ћу. . . Бошко га погледа озбиљно. — Ја ћу, бабо, рече он. Смислио сам се. . . Видим и ја да мн је прече да се бијем, него да се женим. .. ТКена ће и изневјеритп, а моја браћа неће.. .