Delo

38 Д Е Л 0 Ту се загрли с одем. — Нек ти је Бог у помоћи, рече Бошко. — Збогом. И он ггође. Кад је дош’о на чаршију, погледа на Бјелоглавову кућу. — Барем да је још једном видим или чујем, рече. Али све бијаше мирно. II опет се све умирило. Прошла је буна и сви бојеви.Једнога дана сједио је стари Бошко у магази, па се нешто. премишљаше Док пред дућаном стаде нечији коњ са коњаником. Он баш хтједе да се подигне, кад га неко момче загрли: — Бабо!. . . — Васо! викну Бошко па га загрли. — Ево се свршило. . . вратисмо се. — Свршило се, рече и Бошко. Васо сједе. — Како је у Мостару? — К о и прије, рече Бошко. А како је Бјелоглав ? — Добро је. . . Удомио је Савку за Спасоја Гушанца. Васо се осмјехну. — Она ме остави, иомисли он, а моја ме браћа ни рањена не оставише. . . Па опет загрли оца. . . ВЕТ. fvOFOBH'R