Delo

42 Д Е Л 0 Висок, мало погрбљен, ОФицир, навлачећи на руку не баш тако белу ну исправну рукавицу, изађе кроз вратнице једне од малих матроских кућица, које су подигнуте на левоЈ страни морске улнце и, гледајући замишљено преда се, окрете уз брдо к булевару. Израз ружног лица овога ОФнцира не иоказиваше никакву умну способност, већ простоту, присебност, поштење и склоност к ваљану животу. Он је био рђаво склопљен, неокретан u рек’о бпх стидљив у нокретима. На њему беше мало нзношена капа, некакве чудновате вишњеве боје, шињел, испод кога се видео златан ланац од часовннка ; панталоне са штрипкама и чисте, сјајне лаковане чизме. Могло би се помислити Немац је, да га нису одавале црте чистог руског лица, или ађутант, нли пуковски „квартирмајстор“ (али тада би морао имати мамузе), или ОФицир, који је за време рата дошао из коњице, а може бпти и из гарде. Он је, доиста, био Офццир, који је прешао из коњпце, и.сада, пењућп се к булевару, мпслио је о писму, које ]е овог часа добио од пређашњег друга, који је сада у оставци, спахије у Т. губернији u његове жене, бледе плавојке Наде, своје велике прпјатељице. Он се сети једног места из писма, у коме друг пише: „Кад нам год донесу Инвалида, онда Пуака (тако бивши улан зове своју жену) стрмоглавце појурп у предсобље, узимље новине и трчи са њима на ес, у сеницу, у гостинску собу (у којој смо, памтиш ли, онако славно проводилн с тобом зимње вечери, кад је пук становао у нашем граду) и с таким одушевљењем чита вагиа јунаштва, да ти себи не можеш представити. Она често о теби говори. „Ето, Мнхаилов, — велн она, то је баш душа-човек. Ја сам готова ди га ижљубим кад га видим. Он се бори на бастионима, и сигуно ће добити крст св. Ђорђа, о њему ће у новинама ппсати .. .u итд. итд.. тако, де ја већ почињем да бивам љубоморани. На другом месту вели : „Новине нам долазе веома доцне. а усмених новости веома много имамо, али не можеш свему да верујеш. На пример госаођице с музиком, које ти знаш, прнчале сујуче, као да су Нанолеона већ ухватплн наши Козаци и да је послан у Петроград; но ти већ знаш колико ја томе верујем. Причао нам ]е један што је дошао из Иетрограда (он је код минпстра за нарочиге иоруке, красан човек, п сад, кад у граду нема никога, за нас је таква добит, да не можсш себи представити) дакле он вели на сигурно, да су заузели Евиаторију, тако да Французи веК немају везе са Лалаклавом, и да је нри томе убијено 200 наших људи а Француза до 15.000. Жена је због тога била гако радосна, да је се нроводила целу ноћ, и вели, да си и ти на сигурно, ио њеном иредосећању. био у том боју н да сн се одликовао“. Не гледећи на те речи и изразе, које сам ја нарочито подвукао, н на сав тон писма, штапс-канетан Михаилов сети се, са неисказано жудном насладом. свога губерниског бледог друга, и како је он некада седео са њим у вече у сеници и говорио о осеКању, сеги се доброг друга улана. како се он љутио и праскао кад су они у кабинету почињали игру на