Delo

44 Д Е Л 0 мене и нема, нли се са свнм удале од мене, и ја тамо останем сам међу ■аристократима ? Реч аристократи (у смислу вишег, одабраног круга, у каквод1 било реду) добила је код нас, у Русији, где је, изглед i, не би требало никако да буде, од неког времена популарност н продрла у све крајеве и све друштвене слојеве, где год је нродрла сујета (а под каквим погодбама времена и околности не нродире ова жалосна околност ?): међу т}»говце, међу чиновнике, нисаре, ОФИцире, у Саратов, у Мамадише. у Виницу, — свуда, где год има људи. А пошто је у опсађеном Севастонољу много људи, мора да буде и сујете много, т.ј. и аристократа, не гледећи на то, што сваког тренутка виси смрт над главом свакога аристократа и не-аристократа. За капетана Обжогова штапс-канетан Михаилов је аристократ, за штаис-капетана Михаилова ађутант Казугин је аристократ е тога, што је он ађутант п на „ти је са другим ађутантима. За ађутацта Казугина гроФ Нордон је аристократ с тога, што је он Флигел-ађутант. Сујета, сујета и сујета свуда, чак на ивнцп гроба u међу људима, Koiu су сиремни да умру за узвишена осећања, такође је сујета. Мора битп да је то характерна црта и нарочита болест нашега века. Зашго се међу пређашњнм људима није знало за ту страст као ни за оспу н колсру ? Зашто наш век има свега три врсте људи : Једни — који ирпмају начело сујете као Факат који је потребан и по томе праведан. те му се слободно клањају : други — који га примају као несрећну но потребну иогодбу и трећи — који без сазнања, ронски раде под његовнм утнцајем ? Зашто су Омнрн и Шекспирн говорили ,о љубави, о слави, о етрадању. а литература нашег века само је беекрајна прича Снобсова и сујете? Штапс-капетан бојажљиво ирође два пут поред круга своје аристокрације, а трећи пут нринуди себе сама и приђе њнма. У том кругу беху четири ОФицира : ађутант Калугин, познаник Михаилова, ађутант кнез Галцин, који је и за самог Калугина бно по мало аристократ, нуковник НеФердов, један из тако званих сто двадесет људи из високог друштва (који су ступили у службу у овој кампањи из оставке) u ротмистар Праскухин, такође један из те сто-двадесеторице. Срећом капетановом, Калугин беше веома добро расположен (генерал тек што је разговарао са њим врло иоверљиво, и кнез Галцин, дошавши из Петрограда одсео је код њега): он не сматраше за понпжење да пружи руку штапс-каиетану Михаилову, што Праскухин не учини. и ако се врло чссто сусретао на бастиону са Михаиловим, често ппо његово вино и ракију н остао му чак дужан на преФерансу дванаест рубаља п по. Не знајући још добро кнеза Галцнна, он не хте да нокаже пред њнм своје кознанство са простим пешачким штапс-капетаном. Он му се само малко иоклони. — Но, капетане, — рече Калугин, — кад ћемо оиет на бастиончпћ ? . .. Сећате се, како смо се срели на Шварцовом редуту, — беше зноја, а ?