Delo

ОПСАДА СЕВАСТОПОЉА 47 — Од куд сам сиавао ? — нромрмља Никита: — цедог дана трчиш к’о нсето, мораш се уморити, — па онда још немој да с-наваш ! — Вндим ја, ти си опет ппјан. — Нисам се за ваше новце нагшо, што ме корите! — Ћути клипане! — викну штапс-капетан, готов да га удари, будући још ире узбуђен, а сад потнуно изведен из стрнљења и наљућен грубошћу Ннкитином, кога је он волео, чак мазпо н жпвео са њнм већ 12 година. — Клинан, клипан ... — понављаше елуга. — И што ме назнвате клипаном, господине ? Зар не видите како је сад време ? — није лено да се грдите. Михаилов се сети куда иде па се застиде. — Ето, кога још нећеш ти наљутити, Нпкпта ! — рече он кротким гласом. — Ово писмо за оца остави на столу, п не днрај га, — додаде <ш поцрвенившп. — Разумем, — рече Никита, узбуђен ракијом, коју је псппо, како он рече, за своје новце. u с очигледном жељом да заплаче, јер иоче да трепће. А кад на вратима штапс-капетан рече : „збогом Никита“, онда Никита на силу заруља и јурну да љуби руке своме господину. „Збогом, господппе!“ — рече јецајући. Стара матроска, која стајаше на вратима, не могаде да се не прпдружп овој дирљивој сценп, те поче да брише очи ирљавим рукавом и ноче да говори нешто о томе, како су господа па и они сад трие муку велику, н како је она сиротнца ос-тала удова, па је и стоти пут пспричала пијаном Никити своју тугу : како су њеног мужа убили још у нрвој баиднровци и како су јој сву кућицу срушили (а ова, у којој она живи, није њена) ит.д. По одласку гос-подпнову, Huкита запали лулу, замоли газдину девојчицу да оде за ракију и брзо престаде да илаче, — чак се посвађа са старицом због неке ведрице, коју му је она нокварила „А можда ће само да ме ране, — размпшљаше штапс-капетан у себи, примичући се у сумрак са четом к бастиону. — Но где, како: овде или овде? — мишљаше он, показујући на трбух и на груди. — Ето, кад би на пр. овде (он је мислио о врху ноге), на бн обишао около ... Јест, али ако овде, па још парчетом од гранате, — свршено!“ Штапс-капетан срећно доће но шанчевима до ложемената, разреди, већ по мраку, људе на рад и седе у рупу нод грудобраном. Паљба беше мала: само су по некад севале час* код нас час код њих муње u светла пруга од бомбе правила је огњену дугу по тамну звездану небу. Но све •су бомбе падале далеко назад u у десно од ложеменга, у коме је, у рупи, седео штанс-капетан. Он је иио ракије, закусио са сиром, заналио дигару и, помоливши се Богу, хтеде мало да заспи.