Delo

48 Д Е Л 0 V. Кнез Галцин, потиуковник НеФердов и Праскухин, кога нико нијезвао, с ким нико није говорио, али се не одвоји од њих, иођоше сви са булевара на чај к Калугину. — Ну, ти мп не довршн о Bacu Мендељу, — рече Калугин, скинувши шињел, седнув крај нрозора, на меком згодном дивану н огкопчавајући вратннк чисте, ушгиркане холандске кошуље : — како се он оженио ? — Смешно, брате ! . . . Је vous dis, il у avait un temps, on ne parlait que de ea a Petersbourg, — рече, смејући ce, кнез Галцин, устајући од гласовира, уз који је седео, и седнувши на прозор, поред Калугиновог ирозора: — да умреш од смеха. Ја већ све то знам огшшрно ... II он весело, паметно и живо поче да прича неку љубавну историју, коју ћемо мп пропуститп, јер нас се она не тиче. Ну, занимљиво' је ово, што не с-амо кнез Галцин, но и сва ова госнода, наместивши се ко на ирозор, ко подигнув ногу, ко за гласовир, нзгледали су са свим други људи него на булевару: није било оне смешне надувености, гордости, коју су онн ноказивали нред пешадиским ОФицирима: овде су они међу својнма, у натурн, нарочнто Калугин и кнез Галцин, врло мила,. весела н добра деца. Разговор се водно о петроградским друговима и познаницима. Шта је с Масловским ? — Којим: лајб-уланом или гардистом? — Знам ux обојицу. Гардист је код мене био дечко, тек што је изиш’о из школе. Шта је сад, — старији командир чете ? — 0, већ давно! — Па, све се вуче са cboi’om циганком? — Не, отерао је... гггд. у том смислу. За тпм кнез Галцин седе уз гласовир и веома лепо отпева циганску песму. Праскухнн, u ако га нико није молио, поче да му помаже, п то тако лепо, да су га сад молили да иомаже, чему је он био веома рад. Уђе човек, носећи чај, масло и колаче на сребрном нослужаонику. — Послужи кнеза, — рече Калугин. — А гле, болан, чудноваго је и иомислиги, — рече кнез Галцпн, узевши чашу и одлазећи к прозору, — да смо ми овде у опсађеном граду: гласовир, чај са маслом, овакав квартир, какав би ја, збиља, желео да пмам и у Петрограду. — Е па још кад не би тога бнло, — рече стари иотпуковник, који је био свачем незадовољан, — било би просто несносно ово ненрестано очекивање нечега, — гледате како сваки дан бију, бију и све нема краја, — па још кад би се нри том живело у блату и кад не би било удобностп... — А како наши нешадпски Официри, — рече Калугин — који живе на бастионима са војницима, у блиндажи и једу војничку чорбу, — како лн је њима?