Delo

ном смем a y западном cmîim (чд. 476): хако je прстало п у.чијем (\м%м у ртж) (чл. 502), a обоје опет онако као чувате од чоувагете. Об:шк даду жије тако гласио од схариже већ даде (ирема стсл, дддатђ); y je овамо дошло из беру пхд. (чд. 480). Никако не ехојп да je презежхжа основа глагола клати —„ ко.уе мјесто клје и (чл, 529). Гдје Н. прпказује саме јездчже дојаве y нашем језпку, ту ce жаравскп жежа што баш да псдравља. јер je он одвшпе вјешх п трпјезаж ппсац a да бп узео y граматику што не ваља плп еам на своју руку језпк „псправљао“: е ове ce стране Иоваковпћ може само додун.ахп. Тако оно што je казано одмах y почетку о „посхадку п подјелп гласова‘ с (чл. 44—49) дредало je п mije доста јасно исказано. Прпје свега требало je рећн шта je управ „гласница“ п која joj je служба прп говорен.у. деФпнпдпја иак да ce гласовп граде „кад je гласнпда склошвежа“ нпје добра јер бп ко могао промпслптп да je „скдошвена“ псхо шхо „захвоpeHa“, a да ce гласовп граде, редовно хреба да je гласнпда охворежа. Нпје хачно нп разлдковање самогласжпка п сугласника: Н. схојп још на темељу којд je модержа Фонехпка забацпла. За не иде.ч. не имам ja же бпх рекао да ce „на послехку говорп a не дпше“ нејдем, нејма.ч : какав je управ глас пза е, о хоме бп ce још могло говорпхи, адп мислим да нема сумње да ce тамо чују трн елога a не два (чл. 62). Одвећ je емппрпчна п деФиндцпја акценаха: ху бп већ требало казахп нешхо впшеy овакој кљизп (чл. 70); свакако пак бддо бп већ једном врпјеме да ce осхавж Дажпчпћев „спореднп акцежах“: y хом смпслу свакп слог y свакој речп пма некп „сдореджп акцежах“, na га п.ча н.пр. другп слог не само y гендтпву воде већ п y номпдахпву вода ; ако лд ce пак за другп сдог y вода говорн да нпје акценхован (a хо je за практпчну похребу врло добро), хада ce мора казахп да ндје акденхован нп другп слог y воде: једнна je разлпка шхо je онамо другп слог крахак a амо je дуг. Захо, гдје je похреба бпљежпхп дужпну неакценхованог слога, много je бол.е узпмахп за хај посао знак ' као шхо Будманп чпнп него лп облд (впсоко дугп) акценах (чл. 71) Међу енклпхпкама требало je сдоменухп глаголске облпке %, пхд., сам пхд. (чл. 75). Нпје добро ухврђежа нп разлпка међу муклпјем п јаснпјем сугласджцпма; за муклп сугласнпк не може ce казахд да ce „душха кроз гласнпцу мукди глас“: кад ce говорд хакп сугласнпк редовно ce кроз гласнпцу же пушха жпкакав глас већ сало ваздух којп ce дегдје даље од гласдпце харе о жешхо хе хако производп жекакав звук (же зжам како бп ce згоджпје казадо ожо шхо Нпјемцп зову Geräusch; шу.ч плп штропот одвећ je јако)- У подјелп сугласддка y мукле п јасже (чл. 80) дема пак гласова ј. л, љ, м, н, њ, a хребало дх je све уврсхпхп међујасде; тада бп ce јасжо впдјело п хо да дзједначпвање јасжпјех п мукдпјех сутласжпка жпје хако једжоехавно како ce обпчдо мпслп, да бп пзашло да жпје само „пзузехак“ шхо ce пзговара локва итд. a не логва, већ п хо шхо ce ж.жр. говорп три a не дри, тлак a же длак, сјеме a же зјеме пхд. (чл. 83). Шхо ce сдедпјалжо јужжог говора тиче, де би ce с.мјсло само хако казатп да ce ијесто дјевојка пхд.

500

ДE Л O