Delo

499

КРИХИКА П БПБЛИОГРАФИЈА

стсл. ладнГ]) већ je оно псто u које je и y кости, a од воуска поти падеж с непостојанијем a не бп бпо војсака већ воуаска (у старпјех ппсаца пма војаск ) (чл. 858). Сасвим je крпво тумачење како je постало о y небо: ту ce нпје *цебе пзједначпло с осталијем именпдама средњега рода којс свршавају на о већ je ту о на својем мјесту из праславенског времена (исд. грчкп véyoç) (чл. 378); псто тако нпје нп дрво постало од *дрвве (чл. 381). Облпцп на-њга , за-њга нпјесу постали од на њега. за њега избацпвањем гласа е, већ je облпцпма нањ , зањ још једном додан наставак га (чл. 404). Да je облик очи средњега рода, то je (тобоже према старому слов. језпку) узлмао п Даничдћ, алп му je с разлогом прпговарао Маретпћ (у загребачком пздању његовпјех Облика од год, 1892 на стр. 41): H. ce повео за Данпчнћем na п он узимље да ј е двије очи двоЈпна средњега рода (чл. 407). док за које стојп лрема илепе псто онако као што стојп очи према око, j реду каже да je то женскога рода макар je пле/íe средњега (чл. 349). Слабо су тумаченп неколпкп глаголскп облнцн. Тако (у чл. 440) не тумачп ce како треба постајање презента : прпје свега не гради ce презентна основа за cea лпда п за cee глаголе вокалом е (гдје уопће хша тога вокала y презентној ochobii) већ je y 1. лицу једнпне п y 3. множине још y доба пндоевропске заједнпде пред наставком био вокал о, na зато облнцц као ТТТ. д IY. врсте нема ce узетп да je u дред наставдима постало од и-е (видпте од *впдп-е-те), a напокон треба разликоватп два ваставБа за презентну основу. напме е и je , na према тому ни ..певае-те : куауе-те“ не вал>а већ п4ва(€-те ; коупоуж-те. Није добро протумачен- (чл. 442) ни шшератив; да je бери поотало од бере-и тпме што ce пред u пзгубило е нпкако не' стојп; овај je облдк много боље протумачен y Новаковићевој граматпдп старога слов. језпка гдје ce каже да y 2. лицу једн. „4 на крају слабп y п (стр. 117)“: y множинн пак не може ce сумњатд да српско беримо , берите нпјесу никаквп пзворнп облпцд већ да су изведепд према бери. II паспвнп дартицнд знан птд. није достао од зна-ан (чл. 448) већ од старпне je бпло зна-нв na je тако и остало, како што ce каже опет y Новаковпћевој граматпци стар. слов. језика (стр. 119); од видјети пак не 6u морао гласдтд п видиен — видин“ већ видјен (вид4нђ) као што п јест y старпјпх лисаца док je доцније и од видјети грађен nac. дартпцип као од родити. Најмање ce може лак вјероватп да je аордст тресох — тресе тресе постао од тресох — тресех — тресех. ; и ту нам много бол.е служи ова друга граматика гдје су као пзворнд облици забиљеженп „рекох(ом), реке(се), реке(ст)“ (стр. 115). У имперФекту п аорнсту не смије ce надаље узетд да су наставцп смо —сте мјесто (старпјпх) хмо —азге: ту je с од стардне на својем мјесту a напротпв облици као вијахмо, вијахте млађи су п начињенп лрема eußax , вијаху. Инфинитив ријети нпје постао налик на вријеби већ je удешен према аорисху ријех (чл. 464). Јужпп облпк смпјем не одговара стсл. смlз№ већ je п y њему iie. сажето y дуго 4 као што je y псточ-