Delo

П Р И Ч А 0 СШШ СТУШНШ И СЕЛУ ВРАЧИМА написао у[. у[. јЗУКИТхЕВИЋ. (наставак) IX. Био је леп, јесењи дан, од оних ретких у то доба, када сунце последњи пут разбије облаке и погледа на земњу. да је добро види, до другог повратка. Свакоме се чини, као да нешто слагко и пријатно пролеће између неба и земље, те земљу дпже ка небу, а не небо снушта на земњу. Онда је обично свуда тишина и мир, и свугда се осећа радост и снага. Ето тако је небо било једног дана над Врачпма, па још од како су Врачани ухватили веру међу собом, да ће се манути свега до повратка Спме Ступице то се свакоме тога дана распарила и душа и тело на топлој пригревици и свачије срце пуца од неке незнане среће. А свима и великом и малом и мушком и женском, свима је памет за Стуницом и сви гледају оннм путсм, којим је ту скоро он пошао, јер и не би било мало, да који после каже : .Ја сам га први видео !u А опет га први виде Дика Певач, и завика као да запова: «Он је !» II кад Стуиица босоног дође до њих, том весељу и радости није се могло наћи равно. Што би руку, то ако га сваки не ухвати за руку, или за хаљину, мораде се дотаћп њега ма колико, да задавољи само неку скривену радост, која се свакоме увукла под кожу и свакога нзнутра голица. Сви су ту