Delo

HAIULT ТРГОВИНСКИ УГОВОРН '

361 нице до којих се може простирати ираво иорезивање државе српске. И никакве раз.шке у томе погледу, никаква обзира на то, да ли би такве унутрашње дажбиие могле имати или не прикривени заштитни карактер у корист домаће српске нроизводње, или да лн је у питању нли не какав бпло интерес производње аустро-угарске. Све, без разлике све, шго Аустро-Угарска продаје Србији, и колонијална роба, коју она не пронзводи већ само препродаје, па чак и они артикли на које већ није било могуће одрећи Србији ираво моноцолисања, осигурано је одредбама у чл. X и у додатку ка томе члану од преоптерећења српским државним дажбинама. Побуда која руководи Аустро-Угарску да такве обавезе паметне Србпји, да јој у толикој мери ограничи слободу фи нансијскога крегаЕва, лежи у страховап,у, да се тешким унутрашњнм дкжбинама не смањи потроника такових предмета. Аустро-Угарска води рачуна о економним приликама у Србији, процењује погодбе пијачне под којима се српски потрошач може обпчно снабдевати дотичним нредметнма, на путем уговора одузнма Србији слободу, да своје Финансијске потребе задово.вн евентуално и мерама, које би се штетно одазвале потрошњи таквих предмета. У ци.ву пуног задово.вења својих трговинских интереса она ставља и српско Финансијско газдоBaibe под своју контролу. Р1ста мисао у суштини која често изазива поједине државе, да својим аутономним саставним деловима, окрузима, срезовима, оиштинама, иоставе границе до којих могу оптерећивати оне предмете, чија производња или потрошЕва ангажује опште државне интересе ! Најзад уговор трговииски од год. 1881. наметнуо је Србији обавезе у поглоду двају питања, од којих једно нема никакве непосредне везе са трговинским питањима, а друго излазећи из оногн оквира који даје потреба заштите грговинскпх интереса, стаје на пут потребном развоју српског унутрацпвег законодавства и вређа суверена права Србијина. Прво је од тих двају питаЕБа, питање о држављанству (поданству); друго je питање о друштвима за осигура1ве. Чл. II уговора у својему последњему ставу утврђује : да «поданици једне стране уговорнице не могу, иа земљншту друге стране, стећи право грађанства, док не буду добили отпуст пз