Delo

270 Д Е ЈТ 0 Ја остављам сваком оно што му треба, И нека то ником украћеио није ; Што желим за себе, желим сваком брагу : Нек’ га сунце јарко, к’о и мене греје. Ја не мислим никад: „зашто нисам богат!и Ох, ал’ кад бих био ! Ну не себе ради Мислио бих и тад : имаш свега доста, А на другој страни умиру од нлади ! Уметност је мени гост с небеса вечних, Што ружичне венце нашем жићу снује, Ал’ ме само пдаши уметничка врева, Што времена нашег збиљу заглушује ; Место благослова, опијеност влада ; Заман складност тражим да снове засдади : Овде туча цветна дијаманска киша А на другој страни умиру од глади ! О љубави људској они миого зборе, Препиру С9 о том : шта је моје, твоје, И, к’о полетарцп у животу бурпу Опружају свуда нежпе руке своје, И усеве златно будућности сеју, Хвале кад што никно, кад им се награди, Зборе, нишу много, светују со дуго, А на другој страни умиру од глади ! И зато ми облак ведро чело мрачи, Ишчезава радост и веселост ирава ; За утоху нужде тих нових времена, У песнпчком мозгу шта ли сада спава ? Ш га иомажу песмо и стихови иаши, Кад се за хлеб чује вапај сирочади ? Из свако ми врсте одјекује тужно : rAx, на другој страни умпру од глади !» р. Д. ЈАиЈАгЛковиЋ.