Delo

360 Д Е Л 0 њајући се на штап, свога старог другара... Од старости подетињио, па му сс лице смешка и на јарко сунце и на зелену травку — Помаже Бог ! — поздрави нас. — Бог ти иомогао !.. Благослови оче ! И стадосмо му прилазити руци. — Ја се мало задржао. Дођоше ми неки за молитву.... Пего. . да свршимо часом.... Пободе штап у земљу, па на њега метну своју читу. Из зобнице што је на рамену носио извади требник који беше завијен у епетрахиљ, рззви епетрахиљ, прекрсти га, прекрсти се и сам, па га набаци на врат. — Кадионицу ! — викну. Додадоше му кадионицу и тамљан. Он спусти на жар два три зрна тамљана и поче читати Помен... Милица је за све време лежала на средњем гробу обгрливши крајње рукама. Сврши се Помен Сви се прекрстисмо н рекосмо : — Бог да им душу ’прости ! Попа приђе Милици. — Милице ! — викну је. Она ћути. — Милице !.. Устани ! — J’oj, зликовче Боже ! J’oj, душманине !.. — Пије Бог ни зликовац ни душманин ! — рече он неким чудним гласом, гласом који није трпео поговора, а опет некако благо... — Јесте, иопо !.. Ти не знаш шта су јади ! Тебе никад није овако заболело, јер ниси ни имао свога болећег.. Ми се запрепастили. Попа је врло млад обудовио и никад није имао деце. — То је истина, Милице, али и ја сам мученик !.. Ја сам несрећнпк горн од тебе !.. Милица диже главу и погледа га право у очи. Сви видесмо да је заустпла да му нешто крупно рекне. Али кад му погледа у очи она занеме .. » Он је узе за руку и седе иоред ње. .