Delo

390 Д Е Д 0 II Често пута, расејана, Кад се душа снима преда, Сред спомена младих дана Занесе ме слика бледа, Што к о анђ’о чувар лепи Врх суморне јаве блуди, Порушене наде крепи, Ране блажи боних груди. И тад’ мири свело цвеће Из давнашњих успомена, А мисао сетна креће, Куд је мами љупкост њена. И ја познам лице бледо Отргнуте среће своје И то мило, бајно чедо, Што заноси мисли моје. У њој гледам срећу давну И времена прошла, била ; У неповрат што их тавну Мрачна прошлост сахранила... Ал’ врх тужна гробља тога Спомена је никло цвеће А тај спомен, несретнога, Оставити никад неће. Њега чува анђ’о лепи, Лзубави ми отргнуте, И сузама својим крепи Цветке бледе и свенуте. ... Београд, 95. т. ЈА. јЛуковић