Delo

У ИСКУШЕЊУ 42 7 — А зар си се оженио ? — запита Никола. Стојан се зацрвени: — HujecaM, ама мн то треба ’нако... Никола се осмјехну, на му извади Фес. Стојан га добро огледа. — Добро је, — рече, — а сад ми дај и Фину округу. Никола изнесе и округу, а Стојан извади паре и плати. — Шта ћеш ioiH? запита Никола. — Нешто бих лијено... Док му наде поглед на један красан ђердан. — Аха, — рече, — ево ово ћу. II купи ђердан. Кад је све уредио, нође натраг. Ншао је полахко, ама бејаше поносно днгнуо главу, нотиуно задовољан сам са собом. Док га неко зовну: — Стојане! Он се окрену. Бно је то Тодор механџија. — Зар се не'ш сврнут’ ? — запита га. Стојан стаде. Бнјаше му заиста драго, да попије коју чашнну, а сада, кад је овако задовољан, баш би му било слатко. Само га срце повуче у механу. — Ходи чојече, — викну Тодор, — што си стао на тести, иа блехнеш. — Па баш да сврнем, — помисли Стојан, — ?амо ћу једну чашу uoiiut’. II баш да пође, а у џену му звекну ђердан Стојан се трже. За час му паде на памет и баба Стоја н ћупрпја п она. — Шта би ми она рекла ? — једва нроговори, — како лп би ioj изинго на очи, кад не би дош’о на вакат ?...') А рек’о сам одмах, вечерас донијет’... Па готово трчећи нође низ чаршпју, — на механу се и не осврну, а ђердан му у џепу звекеташе. * Сгојан је ионравио u уредио кућпцу, па ти се чини као нова. Окопао је и башту око ње, u засијао је. — Шга је то, Стојане? нитају га. — Па ево... радим... треба ми... — вели он, а смјешка се. — Што cu се тако разваљанио ? — Да нијесам беспослен, одговара, а у себи мисли: То знамо ја и Гордана. Сввт. ЋоровиА l) вријеме.