Delo

ИОЗОРШШШ ПРЕГЛЕД 473 н грчевит, као у наиаду дудпла. II иосле једне страшне сцене, када снлом одпојпше несрећнога оца, њега одиоде у лудпицу. Ова драма јесте једиа величаиствена и страховита трагедпја родитељског срца. Материнска љубав Хуане зажмурнла је пред моралним обзирпма и створила је ми.шјоие Лоренцу. Материнско срце иојвоткиље д’ Алмопте сломило је с тешком муком н стидним болом илемиКке предрасуде друштвенога коивенциоиалпога иогледа о часиости имепа; згазило је старо Doblesse obligo и благословпло здраву везу. Али код главиог јунака, јунака самог рада, код Лореица исихичка акцпја помета се страховитом дилемом: треба пљунутп иа поштење душе своје или се одрећи љубавп срца евога. Треба пли прпмити неправилаи морал и пригрлити тоилу девизу: спас свога јединчета, или... нлп излудети. Друкчије рећп: или постаги умном пли моралиом развалином! II наравво, иисцу је, као и свпма у осталом, било немогуће решптп овај проблем тешке психолошке студије. С тога и ипје драмска радља изведена на чпстину; ие резултује оио сазнање, које се тражи у драмском Финиту. Драмски се завршетак разилази у обостраиу обмаиу: Лоренцо с једне а нородица с друге стране носе лажна уверења, која би, ио свој прилвци, за врло кратко време одвела у нов ромаи. Овако овим завршетком, као палијативом се пресеца жпвотна Фаза, те због тога и остаје нублика у стању „иаиетости4, као што бн рекао један старински критичар. Ја у овом случају одстрањујем пажњу од Фабуле (опа у осталом има п свога ромаитисма) п указујем на целокупну израду драме. Одмах се примећује, да је драмска радња веома жива да се ситуације згодио изводе н да еФекат не страда од удешавања Слпке су живописне и колор трепери ниансама: у отмености тоиа, у духовитосги збора и силиии радње. Нема иатрпанпх, издво еиих епизода, него копцизаи радни стицај све јасније одређује темиераменат драмп. За Ечегараја се пе може рећи да је какав сањало, коме су идеали везани за небо пли злаћаие супчапе зраке, нитп је пак очајаи циник, себичан и прптворан: ћиФта у улозп декламатора. Ои има већ једво upuзнање, да је необпчно силан у пзрадп регких, страховптих карактера. Овде нас н пр. зансма драстичпа ирирода Лореицова, где се изукрштани осећаји п пдеје боре очајио иаживоти иа смрт. Ова је борба представљена тако јако, тако јасио, тако осећајно, да карактер добија своју иајодређенпју пластичност. Мени је мило кад могу ди потврдим, да је г. ГавриловиК. којп је играо Лоренца, погпуио схватио своју улогу. Играо га је одлпчпо. нриродио п тако прпмамљиво, да се и у овом случају псиољила oua његова нндпвпдуалност, која ствара. Другп карактер, који такође блпста правилном особеношћу, јесте каракгер Хуапе. кад кажем да је госпођа Гргуроваубпла онаква, каква