Delo

472 Д Е Л 0 вије д’ Авепдањо, нитп је имање његово п да од те везе не може бптн нпшта. Настаје очајво стање: Инеса пада опет у бодест, што је причпњава њубавнп бол, а впсокој племпћки, војвоткпњи д’ Алмопте, славно старо пме и друштвепп обзпрп не допуштају да благослови тирду одлуку њезпнога спна. Анђела п Др. Тома, прнјатељ у кућн Лоренцовој, увпђају све: Инеса се не може удатп за војводу, а то зеачп смрт овој осетљпвој девојцп. II нлеменпта жена, Анђела гледа да склонп свога мужа, да се ово прећути као тајпа, коју још нпко не зна. само да се спасе њпхова ћерка. Јаком разборптошћу, коју невоља п матерпчскн бол дају њеној свестн, опа му жпво пзносп сву жалоспу перспектпву: одрећп се имања н зарађпватп хлебац, то нпје иишта, то је лако, алп пм пропада део срца њнхова, u што је тако псто ужасно, стара болесна Хуана биће опет осуђена због иодметања п присвајања туђег пмања. Тада када се не зпа пзлаза пз ове мучне ситуације, када душа у свакога стрепп, а беднп Лоренцо као манпт пде по кућп, јавља се опет Хуана да колико толпко спасе ствар. Кад је впдела бедипца, да је унесрећила породпцу п убпла срећу невпноЈ девојцп, она, знајућп где је ипсмо Лоренцово, узпма га u спаљује, а на место њега меће у завој чисту хартпју. Онесвеслу и болну од тешке душевне п телесне муке, наплазп је цела иородица. Лоренцо је пазнва мајком својом, али она то одрпче. II кад су свн чулп то одрнцање, Лоренцо у нападу лудачког бесипла стеже за гушу несрећну жепу u немплосрдно joj баца увреду у лпце, да га је са лажју родила, па хоће са лажју и да умре. Мало је потреса и требало, те после неколико тренутака ова несрећна старица ослободп своју паћеничку душу. Сад изгледа да је јаспо свпма: великн научпик п мислплац учинио је опај корак од генпјалности ка лудплу, још је само позват чувени пспхпјатар, Др. Бермудес, да то потврди. Лоренцу је у иочетку нејасно за што му свп повлађују, алн то нехотпце дознаде од момака. простих људп, К0Је Је Др. Бермудес довео, да му се нађу при руцп. Лоренцо је већ позвао бележника, да му пмање преда, сматрајућп опо писмо као доказ. У највећем трпумфу, кад лпкује шго ће пх уверитн, да није луд и да пма право, нразпо ппсмо доводп га у стање, које вам сузе ua очи гони. Он пе ве, ује својим очпма, алп када му u Др Тома потврдп да је хартија празна, тада се он пун паде, последње, нскреие п поуздане наде обраћа своме једпнчету, да га она спасе, да му она прочпта. Треба лп, и откуд бих ја то могао, да вам представнм оно очајно стање његово. Тада му спну кроз памет, да је чуо да Анђела и Др. Тома нешто разговарају о доказу, n сад је убеђен, да су га они украли. Бесан помаман, манит, гпевно напада пријатеља и Анђелу с којом неће нн да се опростп п прп растанку иада у загрљај своје миле Ипесс. Номућен мозак тешким болом, очајно стање у које је насплно бачен, сплна родптељска љубав u тежипа растанка, начпнише хаос; иешто страсно п дпвљачно овлада овом природом. Загрљај растанка оца и ћери постаде бесан