Delo

520 Д Е Л 0 стп најблпжп Гончарову, а по оном шта је и како обрађпвао — Гогољу, стекао је пме слпкањем „устајале воде“ којом је речју један критичар обележио племпћа п чпновнпка представљајућп га увек са рђаве стране, а одлпковао се п ватренпм заступањем за жене и њихов положај у иородпцн u у друштву. Област посматрања Толстојева много је пространија од свију ових писаца, и ако им се ио кад што може замерптп тачностп, мора му се прпзнати да простотом п рељеФношћу представљања, лепотом и течношћу језпка, мирним прпповедањем пуним живостп и живота највшне подсећа на Пушкпна. Ма да нпсу једнакога дара, једнпх мпсли и погледа о друштву, сви се ови ппсцн одлнкују пзвесном солидарношћу п скупа чине једно цело, по коме се и карактерпше еиоха у којој су жпвелп п радплп. * * * „За Француску белетрнстику, вели Вогије, настали су данп глади и анемпје : Русп јој долазе у добар час са својом храном ; књпжевност је органнзам, којему се хоће хране u којп од ње живн : она је дужна без прекида аспмпловатп туђе елемепте. Ако је желудац здрав, аспмплацпја ће се сврнштп без ногибли : ако ie покварен, остаје јој да бира, од чега ће угпнутп.“ Што вреди за Французе у сваком погледу п напреднпЈе п обезбеђеније од нас, у много већој мери вредп за нас у свему слабе п неj аке. Проучавање дела знаменитих руских нрнповедача бпло би од благотворнога утицаја и за нашу белетрпстпчку књижевност. „Нема сумње, вели г. Шрепел у књизи, поводом које п поведосмо реч, да се у новпj'oj прнповједачкој књнзп нашој онажају некп траговп рускога утјецаја, алп би трсбало, да се хрватска прииовијест сва ирекалп оним тоном пскреностп п симп.атнје, којп нас кријепп п узноси, док читамо руске приповједаче.“ Овим бпсмо мислима били склонп ирпзнати оправданост^ п кад не бпсмо пмалп у пок. Лазн Лазаревићу тако добар прпмер, којп нам казује, од колике и какве користи може битп добро п свестрано познавање белетристнчне књпжевности руске. Узмемо ли на ум п потребу узајамнога уиознавања ради сврха политпчке нрпроде, још впше вредности добивају покушаји као што је овај г. Шрепелов. Познајући у неколико раније радове г. Шреплове, мп смо се, разуме се, само радоватп могли, што се баш он прпхватпо мучнога, алп ц захвалнога иосла, да нас у низу есеја упозна са животом п радом највиђенпјих иредставннка руске белетристпке у најсјајнијем одсеку новије руске књнжевности. Проучптп сва многобројна дела њпхова п прегледатн обилату лнтературу о свакоме од њнх посао је допста мучан, те се с тога за њ хоће u поуздана рука. Задаћа пздања у којпма је u ово дело изашло ослобођавала је писца од обавезе да овај посао академскп ради, алн му је стављала у дужност обавезе друге врсте. Да њима како треба одговорп, писац је дужан бпо стећп о свима књпжевнпцпма о којима је ппсао свој суд, црпен пз самостална проучавања