Delo

КРПТПКА II БПБЛПОГРАФПЈА 521 њиховпх дела, како бп, њиме се руководећп, могао продењпватп шта у лптератури о њима вредп пажње, а шта не вредп. Створпвши на овај начпн јасну слпку о свакоме засебно п о свпма скупа узетим као представницпма једнога периода п последовачпма једнпх учптеља, ппсцу бп лакше пошло за руком задовољптп захтеве добре композпције, којој би у овом случају пмао бпти задатак олакшатп читаоцима чптање u разумевање- Да лп је г. Шрепел, ппшућп ову своју књпгу, пмао све ово на уму ? Од одговора на ово пптање завпсп и оцена овога најновпјега дела г. Шреиелова, и ако бпсмо хтелп да нам она буде тачна, на иостављено бпсмо пптање моглп одговорптп парадоксом: књага г. Шреилова може бити корисна, и ако није добра ; што у њој може бпти од користп чптаоцпма није од ппсца, што је пак пишчево нпје добро. Да бп могао бптп јасан, овај парадокс треба пзвеснпх објашњења, која ћемо се потрудпгп да дамо својпм чптаоцима прегледајућп садржпну п начпн састава ове књпге г. Шрепелове. Прво реч две о садржпнп. Прегледавши летимпчно у npBoi глави CBOje књпге руску књпжевност од првих јој почетака па до нашпх дана готово (стр 3—33), г. Шрепел нам пзноси у другоЈ главп о рускоме роману погледе Вогпјеве п Брандесове, (стр. 34—88) а у трећој нас упознаје са развојем реалпзма у Руспјп (89—121). II ако овај ирвп, прпступни део чпни добру трећину гњпге, те је ирема осталој садржинп несразмеран, не може му се замеритп да нпје на своме месту ; интања која се у овпм главама додпрују, схвате ли се само правплно, кадра су помоћп бољем разумевању дела поједпнпх књпжевника, о којпма се говорп у дјјугом. главном делу ове књиге. Нз многобројнога нпза рускпх прпповедача, чија су дела украс новиЈе руске књпжевности, г. Шрепел је пзабрао, да о њихову животу и делпма проговорп, Гогоља, Гончарова, Тургењева Достојевскога, Салтикова-Шчедрпна, Гаршпна п Толсгоја. Каквпм се разлозпма г. Шрепел руководпо у овом пзбору, то нам нпје нпгде казао : алп се нама чпнп, да j'e он могао од нрвога дела, у којем је пуно понављања, одузетп ако не впше, а оно бар толпко страна, колпко бп бпло потребно, да се проговорп нека о Грпгоровичу п Ппсемском, представнпцпма школе ипсаца четрдесетих годпна, и о Гљ. Успенском п Златовратском, одлпчнпм представнпцима народњачкога правца у белетрпстицп. Књнга тпме не бп ништа добпла у својој обнмностп, а много бп добпла у потпуностп, те бп баш тпме боље одговорпла задаћп коју је п г. Шрепел нарочпто пмао на уму; нашп бп прпповедачи пмали пред собом сву област посматрања руских приповедача, како нам је она представљена у њиховпм делпма, а не бп им зар бпло некорпсно сазнатп п како су се онп односплп према разноврснпм појавама из областп својпх посматрања. Нашп прпповедачп пате од једностраностп, којој је донекле крпв п сам жпвот нашега друштва; упознавање рада рускпх књпжевника могло бп пх, бар у неколпко, ослободитп од ове мане. Како j'e наша књпжевност врло спромашна у делпма ове врсте, књига ће г.