Delo

УГАРСКА II ОПОЗИЦН.ТА ХРВАТСКА 49 ирвом меету еу моћна нли оригпиална лниа која већ прнпадају нсторпјн: Штросмајер, јединствени и хармоннчнн представник словенсколатпнскога духа : бан Мажураннћ, народнп песник: Стај*чевић, нрви оенивалац демократије у евојој земљи. У даљини су шарене гомиле света, стари обпчајп, необична свесност а за њом нуке детињарије одушевљеље прон]»аћено готово тужннм несмама, позадница турскнх нанадаја Восна п њена мунарега, расејана по југо-словенској земљи, хришћанско гробље од сабо]*не цркве у Ђакову до светога Влаха у Дубровнику. — Безброј успомена; свет који се сгвара: народ који чека. Годпне 1860: посло талнјанскога рага н пада Бахова министарства јавн се Хрватској тежак прелаз од традпционалног живота ка парламентарним пробама. У Загреб а н у остала средишта монархије би сазван сабор, нека врста саветодавне уставогворне скупштпне чпји је саетав бно одрећен сазпвним указом. Предмет који је најпре u највнше занимао овај сабор и од кога cv завиенла и нотоња решеља нпје био толико састављаље листе уставних гарантија колико тачно одређиваље оне везе која је спајала земљу с круиом. Владаоца је иризнавао сваки ; али како да га нриме и назову ? То није било празно питање. Што је сабор хгео гледатп у љему само хрватекога краља. тнме је он тражио аутономију, солидарну е уређељем у целој овој царевшш Федеративнога система, а чији је опортуннтег заступао Штроемајер баш у том гренутку у бечком рајсхрагу. То је ]*ешење бнло докт]*ннарно н амбициЈОЗНо. — Ако сабор не би на то ирнстао. он би се морао прнволегн или цару ауетриском нли наследнику круне св. Стевана и примити све иоследице политичког нротектората — немачког илп маџарског. Саборска всћнна нагпљаше аутономији. А то је баш бнло рсшеље о коме управо ннсу ни шггалн сабор. Нп двор нн представници главннх народностн не сматраху Федералпзам за прву стопу уставне еволуције. У осталом. Хрватпма се чињаху авансе из Беча н Пеште. Деак, којп ie тада тражио својој земљп савезнике против немшгине, пружаше им свој псториски бели лист, молећп нх да на љсму напишу Формулу полнтнчкога споразума с Угарском. Бечко мннистарство ослањаше се на успомене пз 1849. годпне. истицаше свој неолиберализам н још подржаваше Јвдну гежњу народа између Саве u Јадрана: обнављање старога троједнога краљевства са три цвета — Хрватске, Сла вонпје и Далмацпје. Оваква наваљиваља са две сгране доносе користи само људима вештпм. Она корнсте само људима који знају шта хоће н који остају уједињени да раде на том. Сабор од 1861. не умеде одговоритн згодно ни Пепггн ни Бсчу. Он се подели одмах с почетка. Једнп, нод именом наролна странка, упорно тражаху аутономнју; други, које је јавно мишљење назвало маџаронима (име је остало п даље), препоручиваху безуснешно споразум с Маџарима. У стварн ту је било онако како бива скоро увек у сличној прилици: ту не говоре убеђења него интересн а дело VIII 4