Delo

туације су у овој цртици нообично природно и слободне. Заиста је одважно нзнети како младн Херцеговац више воли своју драгану него слободу своје домовине. Зато вреди прочитатн како је ириповедач природно објас.нио борбу у младнћевој души, како је лспо представио слабост младићске воље, која се враћа нравој јачини тек после очеве оиоменс. Највише мостарскога има у причнци У добри час. С ужнвањем се читају онн мали, љупки призори, они разговори пзмеђу момака, оно младалачко ашиковање. Са колпко ie умешностп пацртано девојачко скромно понашање, са толико ј.е пажљивости пзведена она главна сцена, у којој се старац тврдога срца каје и долазн у кућу своје одбегле кћери. Тога скрнвенога лирнзма има н у арабесци У малој куКици. Ово је оргинална и осећајна варијанта онога у животу познатога нојава : »Где је срећа, ту је и несрећа • где несрећа, ту и среће има“. Обична тема, нзведена необично лепо ! Цртица За иааучице одликује се лакнм потезпма, који. зато што су верни и уметнички, дају красну сличицу из мостарскога живота. Овој леиој жанр-слици ни мало ннје прилика новелета То Бог зна. Она ie скроз романтична, јер нпје представљено као вероватно да љубомора између сестара може бити толико јака да Јелка напада ножем на Љубицу. Приповедач вели да је то бпло у лудилу, али помисао на убиство није никако оправдана, те је неприродан и завршетак приче. Сиротица Јелка умире без невоље ! Али се ова романтпчност не опажа много при брзом читању ове приче. Добре особпне Ђоровићева причања чине те се прича лако чита: прп живом дијалогу, добром монологу и леном оппсу читалац се заборави, пода се приповедачу н тек ио свршетку приче сагледа њену романтнчну основу. II ово је знак вештпне младога прииоведача. С ове романтичне слике може се прећи на супротну цртицу Погријешила. Она је сасвим реалистпчна слика из новога живота, у који је Мостар ушао, кад је у њему заведен „мир и иоредак' берлинскога конгреса и с њима европска ,култура“. Поједине црте проповедачеве добре су и у оваквој прпчи, али је велика сцена на завршетку прилнчно хладна Хумореска ПоремеИен илан ппсана је по угледу на Глишићеве ра дове ове врсте и могла се заменитн другом којом, бољом причицом, којих Љоровић има у изобиљу. Још је ире могла изостати из ове збирке цртица СреЛна вече. Она подсећа на Лазаревићеву класпчну приповетку Први аут с оцем иа јутрење н иоказује колика је разлика између даровнтог почетннка и великог уметника. Сгил је г. Иоровића свуда природан и лак, само што је местимице претрпан компарацијама, што је гдегде доста обичан, и што често подсећа на причање Јанка Веселиновића 1»ад читалац нређе у мпслнма све разнолике и многобројне личности из овнх прпчпца, највпше ће се задржати код оннх добрих