Delo

ИЗ «ПРОЗАИДА» ЗМАЈОВИНИХ СОВА .Будп обнчно презиру сове као симбол мрачњаштва. Неки их презиру, а некп их жале. Ја сам их само жалио. Како је то било да је једна сова дознала за ово моје расположење према њеном роду, то вам не знам казати. Али једног дана, кад сам кроз шуму базао, хукну та сова из свога скровишта н запмта ме: «Да ниси ти онај што ме жалиш ?» Кад сам јој признао да сам и ]а један он оних, и насмејао се жалећи је што ме у по дана не види, сова ме позва да ноћас око поноћи опет на то исто место дођем. — ((Месечине, велп ноћас нема, пак ћемо се разговарати очи у очи.“ И ја око поноћи дођох на рочиште. „Видиш ли ме ?® запита сова. «Ево ту сам на грани, три корака далеко од тебе. — Видиш ли ме ?и Усиљавао сам се да је уочпм, ал’ помрчнна не даде, — и ја морадох признати да је не видим. «А ја тебе видим», — продужи она — „видим како десном руком треш очи. Видим ти кукаст штап испод левог иазува. Могла би избројити колико дугмета имаш на кануту. Па зар ти мене. збнља, ни мало не видиш ?» «Ни најмање.» „Е онда ти морам казати, да ја сад тебе жалим, — исто тако као што си ти мене јутрос жалио.» Ја сам о томе после више пута премишљао ; и вредно је да се о томе премишља. Али на растанку са совом не хтедох