Delo

ИЗ МОСТАРА ДВИЈЕ СИТНИЈЕ ЦРТИЦЕ I. Попц/Бе поиоЈ\и Поноћ је одавно превалнла. По улицама све је мирно и ништа се не чује, осим псовке ноћнога стражара и лајања каквог псета. што је остало пред вратима. У малој, опалој кућици сједи блиједа и слаба жена. а поред ње лежи малено дјетешце. болесно и измучено. Има неколико дана, како га је спопала љута бовка, па, што што но веле : нити може живитн ни умријети. Тек по каткад ако се мало прибере и почне да говори, па опет за тим бунца и мучи се. Сирота мати непрестано лебди над њим као анђео чувар али му ништа помоћи не може. Сад баш узела је шегову главу на своје крило и почела да га милује. Мали полако отвори очи и изнемоглим гласом запита је : — Ђе је бабо ? — Нема га још. — Што не дође ? — Пе знам. — Хоће ли брже доћ’ ? — Хоће.. Дијете опет ушути. А стари гаров залаја у авлији Жена се полако подиже, па ногледа на пенџер. — Шта гледаш, мајко ? — запита мали.