Delo

ИЗ МОСТАРА П — Немој толико пит’, ружиће те жена! — нашали се један— Зар мене ? — Тебе, јакако — Бре, сас’о бпх јој кости у мјешину ! Зар она мене ? Та не смије ми рећ’ ни : „тамо сеи... Него дијете ми хаста1), рече након мале почивке. — Зар твоје ? — Моје. — Је ли велико ? — Јес. Пошло је у школу. — Штета ! — рече неки. А опај се на.вути. — Каква штета? Док сам ја жив биће деце. Зар нија тако? — Тако је. — Механџија ! Дај вина ! — викну он опег... II. Мали просја^ Гледао сам га чешће пута, кад иђе чаршијом. Влијед. изнемогао, обучен у некакве ритине, па од јада не можеш ни да га тледаш. Молио није готово никада, негр би само стао на чаршији и пружио руку. Е, да ти је срце од камена, не би могао проћи, а да му не удијелиш. Име му је било Мирко. Но да вам причам. Био јо студен зимски дан, какав само у нас бити може. Вјетар непрестано дува и диже са зем.ве читаве облаке прашине, па засип.ве на све стране. Овђе онђе, бацио је плочу с куће-), на другој страни раздерао стрехе од ластре и т. д. На чаршији нема готово никога. Што је било свпјета, то се збило на дућане и у магазе, па се тамо, поред ражарених дагара3), бистри политика и пребирају сво дневне новости. А сиромах Мпрко сакрио се у један буџак, — баш близу Грковића магазе, — па пуше у прсте из петнијех жила, само да их загрије. *) Болесно. 2) У Мостару су куће плочом покривене. 3) Мангале.