Delo

18 Д Е Л О Жарко слеже раменима : — Не бесним, ага, већ кметујем. — Како кметујеш ?! — продера се ЛатиФ. — Тако се и не нашује! Млади кмет не одговори ништа. Ага се исирси, оштро га иогледа, и по том љутито поче ходати. И кад би на средини собе заустави се и осврте : — Хоћеш с хајдуцима у дослуку да будеш ?! — Не дао Бог, ага — одговори кмет, гледајући аги право у очи. ЛатиФ се љутито врати и осече још бешње : — А шго си пустио оног хајдука.. . а ? ! — Кога хајдука ? — Шта се будиш ?... Јатаче хајдучки !... Где ти је убица очев ?... Жарко се сети Обрада и сав се промени. — Пустио си онога што ти оца уби!... Зар си ти син Павлов ? ! — Божја воља, ага — одговори Жарко и баци поглед у страну. — Каква Божја воља ! — продера се ага и стиште обе песнице... Ко ти даде власт да прашташ хајдуцима ?! .. Зар се ти нађе да делиш царску милост ? То рече, па се измаче и претећи руком, загрми : — У ланце ћу ја тебе!... Скапаћеш ми у подруму ! Млади кмет задркта. Душа му се усколеба и у мало што не плану. ЛатиФ пређе неколико пута одају, стрељајући очима кмета. Кмет стајашо са погнутом главом и узбуђено пресавијаше фос рукама. ЛатиФ се мало умнри, дође до нрозора, осврте се кмету и рече : — Овамо !... Жарко диже главу. — Овамо ! — нонови ага и даде знак руком. Кмот прн1)в. Пропао си, носретниче ! — рече ЛатиФ промењеним гласом. — Једно то само сиасти може.