Delo

23 Н Е И М А Р И — Дете је то. Шта ти оно зна? — Па и овај Ђенадијев — речо гКаја гледајући у забелешку. — Све највећи зликовци !.... — Деца, синовче. — Каква деца! Јурили су као иомамни из нахије у нахију. — Чу ли, ти, синовче ! — рећи ће ага после кратке почивке. — Хоћеш ли спасавати ове или не ? Ово доста оштро и одлучно питање доведе Кају у забуну. — Реци, хоћеш ли или не ? — Богме, стриче, за Пајсија и брата му Димитрија не смем ни зуба помолити... За остале још се и може што учинити, али да се пусте — боме не верујем. — Лепо, синовче. Остави мени Пајсија и брата му, а ти се побрини за остале. — Хоћу, стриче Не могу ти заборавити оно добро никада. — Један се мора пустити. — Кога желиш ? — Бошка — одговори ага — Хм !.... Да ли ће се моћи ? — рече Каја и заврте главом. — Веру сам дао за њега. Јединац је у мајке, па је севап пустити га. — Стриче ! — рече Каја и пружи руку. — Ево ти тврду веру дајем... Чинићу све што могу. — Хвала ти, синовче! — одговори ага и стиште му руку. Само похитај. — Још данас ћу говорити Скопњаку. Дођи сутра да чујеш, Тоска се поздрави и пође. — Чуј, стриче ! — рећи ће Ћаја испративши агу до врата. Ага се осврте. — Рекао бих ти да не идеш Скопњаку. — Што, синовче ? — Узалуд ће ти мука бити, а можеш и мојој молби нашкодити. — Не брини, синовче,.. Зна Тоска како ће. * * *