Delo

Н Е II М А Р И

25 — Неће јој ништа лоше бити — придода Каја... Нрва госпођа биће у пашину харему. — - Зар поћерка моја ? рече Тоска тужно и подиже главу. — Шта друго знам, стриче — одговори Ћаја и слеже раменима... Да је у мојој власти, пустио бих га без замене. — Синовче !.... Иокушај још једном. — Ни речи више, стриче ! — одговори Ћаја, а неколике боре нацрташе му се на челу, — Бирај тта ти је драго... Ја му више не одох на очи. — Зби.на, синовче ? — Збиља, стриче. — Е лепо... Нек буде воља Божја. Робом икад гробом никад. — Тако је, стриче. Боље она у харем, него он на колац. Ага гурну руку у џеп, извади један замотуљак, ућушну га Ћаји у руку, иоздрави се са њим и пође. Но у том се присети нечег и врати се. — Чуј, синовче. — Чујем, стриче — одговори Ћаја. — Ти знаш Павла из Горачића! — Знам. — Он је иогинуо. — Убише га зликовци... они што ти сад за њих молиш рече Ћаја, па се лукаво насмеши и заврте главом. — Немој тако. синовче. Почуј ме што ћу ти рећи. — Говори, стриче. — Кмет Павле има сина Жарка. — Знам. — Придобио сам га. — Како, стриче ? — У нашу веру. — Е....! реће Ћаја а радост му обасја лице. — Боме га придобих... Ето тигакроз кратко време... Хоћеш ли га примити ? — Зар сина Павловог да не прнмим ? ! .. Та бегом ћу га учинити. — Е лепо, синовче. Доћи ће ти момче, па гледај шта ћеш с њим — рече ага и изиђе. * * *