Delo

30 Д Е Л 0 То беше Тоска. Прва му реч беше: — Сине, Бошко је спасен I — Спасен! — понови млади кмет радосно и понуди агу да седне. Поседаше. — Јест, сине.. Спасен је, али мало потеже. Жарко утаја дисање. — Хоће Скопљак замену — рече ага после краће почивке. — Шта хоће ? — Замену... сестру његову — промуца ага. Жарку се окрете соба. Уснице му задрхташе, а лице побледи. — Тако ги је, сине.... Остаје нам да бирамо: или Спасенију у град или Бошка на колац. Жарко иодиже руком косу и скочи. — Шта хоће ти злотвори ?! — рече он громким гласом и поче као Фурија ходати по соби. — Утншај се, сине, утишај ! — поче га блажити ага. Млади кмет беше згранут. Бледило ишчезе, а пламен га обузе. Из очију му севаху муње, а из уста сипаше огањ. — Утишај се, сине — рећи ће поново ага, видећи га тако узбуђена. — Е, не дам је, ага, док ми је главе на раменима ! цикну кмет и зграби пиштољ са зида... Ово ће им судити ! — Лакше, сине, лакше — рече ага, па се диже и приђе да га утиша .. Није то тако опасно. Неће Спасенија њихова битн... Умири се, сине, умири. — Како да мирујем, добри ага ? — А зар је баш твоја Спасенија ? Ово последње речи поразише младога кмега. Он метну руку на чело и обори главу. Стрпљење, сине... Можда она има пречег од тебе ? Жарко се прену, чудновато погледа у агу и потајно уздахну. Оно „Можда има пречег од тебе” растроји му сву душу. Брат јој је у онасности. Треба га спасавати, и то што пре, јер га колац чека. Ага... добри ага! — рече Жарко потресеним гласом