Delo

Н Е И М А Р И 37 тражећи два добра своја: сина и манастир. За сином тужаше за светињом очајаваше. Срце га је вукло светом храму Божјем, у коме век проведо. Спазивши из даљине кулу манастирску, старац задрхта и сузе проли. Он се помоли Богу и готово нехотице пође напред. Зидине манастирске забелеше се, и он се осети срећан У околини не примећаваше никога. Све беше пусто и немо. Старац пође напред, не одвајајуђи ока са куле манастирске. Беше већ сишао с косе и унутио се стазом што вођаше манастиру. Требаше му још да скрене десно, да обиђе један луг, па да до темеља види манастир. Но у ком тренутку беше појмио да скрене десно, неколико људи излетише из луга и зграбише га за рамена. Старац се осврте и виде Турке. Беше пао у живу клопку. Турци га везаше и предадоше Т1ор-Зуки, а овај га са осталим робљем испрати у Београд. Тако допаде тамнице овај старац, који, служећи Богу четрдесет година, не беше ни мрава згазио ! Једина му још утеха беше што га саставише са Стојаном и Бошком, које Ашинбег пороби и у Београд доведе. Омер изведе Ђенадија из куле и уведе у своју одају. Непознати приђе старцу, загледа се добро у њ и рече : — Духовниче!... Познајеш ли ме ? — Не, добри човече. — Ти имаш сина ? — II посинка — додаде старац.изнемогло. — Они су заједно с тобом ? Ђенадије климну главом. — Нека, старче .. Ту им је још и добро... Онамо је зло! —рече непознати и пружи руку у правцу бедема градских. Старац уздахну и обори главу. — Духовниче! — рече непознати. Ђенадије подиже главу — Зар ме не познаЈеш ? — Не, добри човече — одговори старац слабим гласом. — Не мари ништа. Могу људи бити пријате.ки и кад се не познају,... Ти знаш Ага-Тоску ? Ово име таче старца у душу. Он задрхта од радости и иотресеним гласом рече :