Delo

46

д к л 0 Мати прими сина, а нредаде кћер. Једна рука оста јој и даље отргнута. Она и даље ношаше рану на срцу , и сва је разлика што је сад блажаше већом надом. Станица, Бошко и Тоска оставише Спасенију и изиђоше из града. Кад беху близу Рустемовог хана, Ага спази једног младића, застаде и рече: — Ето Жарка!... Нека.-му. је срећан.пуг! Младић иђаше од Стамбол-Капије, у правцу града. Бошко погледа, и кад спази младог кмета, намршти се и гневно запита : — Шта ли ће тај изрод овде ? — Шта рече, сиве ? — упита га Ага ? Бошко понови — Он ти је спасао матер и сестру — рече Ага. — Зар он ?! — Он. Бошко се јетко насмеши. Ио том ће рећи : — Нека је теби хвала ? — Не греши душе, сине! — примети Ага. — Жарко је први добротвор твоје куће. — Први душманин — прихвати Бошко живо. — Не тако, сине ! — утаче се мати — Жарко се бринуо о нама очински. Бошко чудно посматраше матер и Агу. Ова леп реч о Жарку не иђаше му никако у главу. Зар син Павлов да буде коме добротвор ? ! Зар онај разуздани Жарко да се смилује на дом, који отац њсгов разораваше до темеља?!чТа пре би се небо преврнуло него што би то чудо било, мишљаше Бошко. У том Жарко стиже. Беше тужан и сетан, Глава му беше обореиа, и у мало што не прође мимо њих. — Жарко ! — викну ага. Младић подиже главу, и кад сиази Бошка и матер му, сав се промени. — Овамо ! — рече ага и махну руком. Младић лагано ириђе, скиде капу и поздрави агу и старицу. По том појми да нриступи Бошку, али га нешто уздржа. Бошко осети како му се у души нешто гомила као клупче.