Delo

526 Д Е Л 0

да буду .једна дедина. Фадн — интимност. А кад нам на хартију стави својс успомоне, рааговоре с њнм, човек, који је био поверљива дичност његова. онда те усиомене пмају двојаку вредност: пзносећн дотде нове податке о животу му, оне нас преносе у доба, када је живео, упознаје нас с њнме, те као да он с нама и ми с њиме разговарамо! Сднка нам је сада и реалннја и јаснија! Г. М. 'Б. Мидићевић, како сам тврди, бно је секретар киежев. а н после пошто .је ирестао то бнти, он је бивао у бдиској околини његовој те је могао и даље с њиме интимно општити.') То време докле је г. иисац бпо у близини кнежевој обухвата готово целу другу владу кнеза Миханла — од априла 1860. до анрнла 1868. године. Да пе нонављамо да је то доба потпуне еманцииације од турске власти у Србији, предаз натријархадне у модерну, културну државу, и доба, када је Београд био мссто, које је евронској дипдоматији задавало највише бриге, огњиште, са кога су требаде да полете варннце слободе и распире у свим крајевима нотиштепих балканских народа свету борбу за ослобођење, — доба веома значајно и но сумарннм успесима српске политике п по оним пдејама и плановима, који су је прожимади, доба према коме је ово наше нраво иигмејско доба! Надали смо се да ћемо „у споменима некадашњег секретара* наићн на нове податке о тим знаменитим догађајпма иди бар за потпунију каракгеристику онаквих дата, која приказују индивндуалитет кнез Мнхаилов. Ну делце ово није оиравдало наше наде. Да то н докажемо. Водећи рачуна о хронодогији г. Мидићевић поделио је своје успомене у одељке, онодико, колико је година. Ми почнњемо са 1860. — на идемо даље. Прочитајте једну од тнх година па ћете знати како друге изгледају. Сваке године морало је бити: дворског бада, прославе нове године, Цвети, св. Андрије, рођен-дана кнежева н кнегињина: сваке се годнне довидо, сваке године пшао је г. М. ГБ. Милићевић у ревизију и т. д. и т. д. II све се ово ионавља као оно медодије каквог музнчког аутомата. Разумели бисмо да уђу у „спомен некадашњег секретара“ кнежева н овако восело стварп, текуће забаве дворског живота, али тек онда када бп г. писац нашао оправдана разлога да пх унесс ношто се чесго н на њима ирипреми какав полнтпчки корак, замеси квасац каквоме иитању ит.д. IIу баловн, каквп су у „споменима“ некадашњег г. секретара, дошди су ради датума, а свн сс одликују својом безпачајношћу, сем, можда, оног од 8-ог новембра 1866. 0 њему г. Мнлићевнћ даконским стплом објективна критичара веди: Новембра 8. 1866. Кнежев је имени дан. У двору је примање п честитање. У вече је бад. Ја, са своје слабостн, не могах никуд од куће.“ (Стр. 114). Исго су тако безначајни и они свакогодншњи довови, (иа ни онај 1864. кад су убили пса, „мислећн да је вук,“) и како је у свима учествовао н днпломатски кор. I) Колико је нама иознато владалац онда није имао секретара.