Delo

ИРВИ КОРАЦЛ 91 — Ђенерал још није излазио, а да ли прима или не, не знам ! — опет му иакосно добаци вратар, лаћајући се прекинутог читања. Стрепетов устрча горе. Заставши код врата, на којима се блистала очишћена плочица од меди с именом и нрезименом, изрезаним крупним словенским шарама, он одахну, намести се и с неким узбуђењем лагано притиште пуце електричног звонца. Прођоше најмање два три минута — нико не отвори. Усред тишине која владаше на хладовитим степеницама допираху с оне стране врата слаби звуци од клавира. Стренетов очекну још један минут, и још један, и јаче притиште у звонце. Чуше се лагани, слаби кораци, кврцну брава, и гиздава собарица, млада, румена и весела, с малом капицом и„као снег белом кецељом, одговоривши да је «Николај Петровић код куће и прима,* пусти младића унутра. — Овамо, извол’те за мном! — љубазно и својетљиво рече она, пошто јој Сгрепетов, прилично збуњен њеним достојанственим изгледом, не даде да му прими горњи капут и сам га обеси о вешалицу. Она га одведе у велику собу, пуну разнобојнога меког намештаја, ирорашћа и цвећа, и, заставши на вратима са завесом, показа му својом белом, за собарицу и сувише лепо однегованом, руком на отворена врата даље собе, проговоривши истим својтљивим тоном: — Николај Петровић је у кабинету, свира на клавиру. Идите право у кабинет!... Идите. идите, не бојте се! Не треба да вас пријављујем! — додаде она с осмехом храбрења, опазивши неодлучност младићеву. И с овим речима она изиђе. Стрепетов уђе у трпезарију, која растављаше кабинет од велике собе, не знајући да ли даље да иде или не. Један прибор за јело стајаше као сироче на застртом, лепо постављеном столу, с хладном закуском и неколиким боцама. II овде се, као и у великој соби, све сијало у чистоти и поретку, све је говорило о угодности, али се одмах и осећало боравиште бећарско. Не беше оног изгледа кућевности, који се увек осећа онде где су жена и деца. Каш се младић не смеде одлучити да уђе у кабинет, иа