Delo

Д Е -1 0 Где-но се велом облака Стијена крију врхови, Где-но су људи — орлови ! Ту страсг сам мојим сузама Мојијем болом. тугама, У ноћној тами хранио И јадом мојим бранио ; И њу пред небом и земљом Ја сада смело износим И опроштаја не просим IV. „СлунГо сам. старче, многи пут Да ме је доброг срца ти кут Од смрти верне отео А на што то си прохтео !. .. Ја, сирак тужни, самотни, Холујем листић одбјени, Чедо сам мрачних зидина, Подмладак њиних врлина, Судбином црњак ледени, А душом дечак ветрени ? Ја свето «очеи и кмати** Никоме немах казати, А ти си, старче, желео, У обитењи твојој лебдео, Да ове речи слађане У души мојој нестане Ал’ труд ти био узалуд : Са мном је она свакад-свуд! Глед'о сам, сгарче, родове, Отаџбу, друге, домове У других -вуди, и мојег доба, Кад им о нисам не — милог роба Но ни јединог драгога гроба ! Тад суза залуд не лијућ’, И надом груди не гријућ’,