Delo

ДА САНА ЕИЈЕ Кол’ко бн жпвот горчији био, Да сана није; Умрла нада, свенула љубав На сну се грије. Често ми тело клонуло падне, Туга га свије; Свет ми је мрачан, горко искуство Наде ми скрије. И санак дође, блаженим крилом Свет ми заснује, И нов ми живот и нова срећа Кроз бол захује. И у том часу срце ми дахне, За свет зажуди, Да већим махом боле осети Кад се разбуди. Београд ЈА ииица