Delo

488 Д Е Л 0 вели: „Он је очевидно изведен у корист данашњих писаца. Задруга поетаје фонд за оскудне књшкевннке. II ношто међу данашњим књижевницима има више рђавнх но добрпх, то овај преображај Задругин није јамачно потекао нз лптерарннх обзпра (с. 41 . То просто значи да људи у управн иису поштено руковали задружним новцем. Па шта им вели зато кротичар? Ле ли у љегову срцу ускипела племенита срџба на ту њихову несавесност? Како критичар жпгоше те непоштене људе? Знате ли шта каже о њпховим нменима? — „Свгч су та имена часна“ (с. 21)! Ја ћу после опшпрно говорити о целом руковању новцима друштвеним, а овде ћу једно консгатовати: да она критичарева тврђења остају кукавна неистина, ако се не може доказати да припадају „врло узаном кругу“ управппих „познаника и присталица* те да су „оскудни књижевниции ивај ннз Господе:1) породица ироте Матеје Ненадовића , Јоснфи Нанчића и Косте ТриФковнћа (у Новом Саду); Анд. Нпколић, др. Владан Ђорђевић, Влада М. Јовановић, др. Драгиша Станојевић, Ђока Станојевић, Жнвко Ст. Поповић, Јанко Веселнповпћ, Јов Ђаја, Јов. Ђорђевић. Јов. Жујовић, Јов. Илић. пок. др. Милан Јовановић, др Милан Решегар, Милош Цветић, Милутин Драгутпновпћ, Мита Жнвковнћ , иок. Никола Манојловић Рајко, др. Свет. Радовановић, Свет. Ранковпћ, С. Матавуљ, Ст. Новаковнћ, јер од њих су до сад хонораром откупљнвана дела за штампу. Оваким низом својих „присталпца“ могла бп се свака управа само похвалпти. а садашњп њенн члановп могу безбрижно остати великодушнп V свом милосрђу према кривцу, те не тражити судске заштите. на коју пм закон даје право ирема сличним престунима. Ја чак не мислим нн пред судом читалачким обарати све прекоре, сва извртања, иодметања н свесно написане неистпне критичареве према управн, јер би ми се ипаче требало машитп полемичарскога тона неумрлога Караџића и нозајмптн у њега натпис и речпик његова „Одговора на лажи и онадања“ његових нротивника. Ја сматрам да се српских чпталаца слабо тиче чијом је заслугом штамиан у издањима овај или онај спис, а на протнв да нм је много стало ваља ли нли не ваља оно што им се даје за њихов новац. Незнатпа је вајда од трубљења појединачких заслуга и слава: нуно је у нашем свету „велезаслужних“ велпчина, али је мало миого мање но њп\. добрих дела и корисних иоступака за народ п нросвету његову. А нама је за ове стало. Са тога гледишта требало би узнмати у иретрес рад у Задрузи, па, ириродно, изнети, да би се избегле нли исправиле, и свачије ногрешке. На тај бп начин п нретресање ногрешака досадашње унраве, којих је јамачно бивало, имало довестн до бољнтка друштвенога а не би нншанпло на његову пропаст. Ну, можда је незгодно што је један члан управе узео перо, итоја. кад је баш на меее критичар ударао, па би се могло мислитн да 1’оворим само мене ради. Алп, ко хтедне мало промнслити, видеће да ја не могу битн љут што мс г. Поповпћ не хвалп. Кад се узме да он нема никаких парочитнх разлога, ради којих би ме штедео, н да куди ђутурпцс све осУалс моје другове у унравн н многе људе изван ње, менп би морало бнтп врло жао, кад би ме он узео нод своју милост. Ако ли бн се ипак догодпло да мп овој изјави ко од чигалаца пе поверује, менн ћс мплије бнти номоћи да се Задруга сачува од штеге него да себе спасем од сумњпчења. Ја сам њо.ј био један сд зачетника, иак оснивач. па , 1) Господу, којн су бпла у унравн кад им је аовераван какви поеао па рад, изоетапл.ам иа овога списка. Њихна се имена знају.