Delo

310 Д Е Л 0 11 кад паде Стојан као кршан бор, неоиравдан н неожаљен. кад се растурише гробно ледени сведодн, цела са елегнја сведе у неколнко капи суза и у две, трн опроштајне речи!... Внше сам пута истнцао и хвалио г. г. представљаче, како су увек расположенн према српској драмн и како је с вољом пзводе; али у овом ■случају бнло је свачега са изговором п мешавином дијалеката. Него, нишући ово, ја се сећам духовите речи г. Давича из његовог цветног доба, кад је у једиој позоришној оцени рекао, да неће говоритп о пгрн глулаца, јер осећа „хришћанску дужност,“ да никог не жалости у очи Нове године. Па пошто и ја пишем у очи Нове Године и V сусрот нових нада, пошто н Ја осећам неку врсгу хришћанске дужностп, онда ја своју оцену сводим на то, да бар истакнем нгру г. Илиуе СтанојевиКа (у улози кујунџије). Овај талентирани комичар није пожалио воље и труда, да нам пзнесе необично тачну коппју и у пзгледу и погледу, и у говору н покрету, веран снимак једног познатог уличног створа, Херцеговца, кога лублика добро зна н због чега се је и онако од срца насмејала. јВор. П.