Delo

капицом од сомота натакнуту на дугачку косу, он нодсећа на Еразма Холбајна којн такође, у Лу-вру, преврће у једном рукопису. Једино ова могућност да се ноставе тако многобројне анадогије служп да се предсгавн његова Фнзиономпја. Не бп се могло наћп слично за прецнзну и карактеристичну анатомију Дима-а Днма личн једино на — себе самога. Сарду је на иротнв сав у изразу, иа како је израз неограннчено промен.ћнв и ниансиран, то бн се према костиму, светлости, а нарочито душевним покретима којп га оживљавају рекло као да реФлексн других Фпзнономија прелазе преко љеговог изразног лпца. Да би слика бпла потпуна, рећн ћемо још да Сарду у целом свом стасу и држању има, као год и у лицу, сасвим женскнх Финеса; ннчег гешког 11.1И гломазног; нема широка мушка плећа ни развијене руке. Али нза овог варљивог изгледа Физичке деликатесе, крије се свежост и здравље, што се налазп код готово свију великих трудбеника. Помињући п одело, да не бн нншта пропустпли, оно не нривлачи поглед; никакав избор ни накит; неко епво одело, обичан капут или жаке, и пе гледа се шта је. Пре но што бн ирешли поучавању начииа његовога рада, да кажемо коју реч о његовој породици н његовим нретцнма. II. Код драматских писаца, рече нам Сарду, важно је иитање о наследству. Да би драматски пнсац био савршен мора садржаги у себи два човека: вештака који је вођен идеом, и мислиоца, критпчара, који говорп вештаку; „Ово треба чинити а оно треба избегавати*. Нма више драматичара који су само вештацп: на пр. Виктор Хигу потпупо недостајаше суд крнтичара. Сарду је производ двеју особеиих раса; његова мати нрипадаше једној шампањској раси, озбиљна, радена, разумна, без маште. Кћи је једног ткача који је живео у задрузи; од Хенри IV, задруга се заннмала кроз више генерација истим занатом. Од очеве страие жива сардска раса; деда од очеве стране био је врло интелнгентан лекар, али без воље за рад. Његов отац, јужњачке крви, био је заузимљив и раден, али неумешан. Сарду је свршио школу у Иаризу, у Лпцеју Хенри IV; био је добар ђак само за историјску класу; његове дискусије и радови били су мешавпне ромаптичког и класнчког, што је јако вређало његове наставпике. Кад му је било 10 година написао је једну трагедију са насловом СНћоп, у скоро написао је још једну у чудиоватим стиховима: Краљ је говорно у алексаедринским стиховима, госиода у десетарцу а народ у кратким ислрекиданим стиховима. Породица је хгела дати младог Сардуа на универзитет; нпје се сањало за њега боље титуле од ироФесора. Но млади Сарду је ово одбио, те је око овога било бурннх дискусија. Са великом муком допусти му