Delo

АЛФОНС РИВИЈЕ 329 нализма1). Ја могох само тек легимично овде додирнути ове моменте. који нам објашњавају Ривијерово теоријско држање према националном на* челу. Тих психолошких момената нема и иије било код већ поменутих иризнатих међународно-правних аутора, који су такође изишлп на среду као противници начела народности. Талијански писци Мамијанп и Наделети загревају се и одушевљавају мишљу о националном ослобођењу и уједињењу Италије, уживају у остварењу и триумфу те мисли, а после тога у својим теоријским расправама — обарају народносни прпнцпп п оглашују га као заблуду. Далеко би ме одвело, кад бнх овде хтео потање да проговорим још о Холцендорфу, Каченовском и Мартенсу п њиховом теоријском резоновању, кад је реч о народносном основу. Наводећи ове иризнате писце, ја хтедох указати на то, да Рпвије није међу савременим ауторима био неки усамљеп и изузетнп теоријски особењак у својим погледима на народносни основ и да он међу тим теоријским противницима националног начела још најмање заслужује нрекора. А поред тога сва та противност према извођењу националног на чела Ривијеру ипак није сметала, да вазда у својим списима заступа здрава начела међународног права, да заступа слободу и међународну правду, да се противи свакој диктатури велпких и моћних према маленима и слабпма, у крагко, да у друштву с Лорапом, Ролен-Жекменом. Нисом и др. буде „1е уепГаМе роЛе-Јгареаих Зи ЈгоК ћитапИаће еГ Нћбга1,“ као што велп Кретијен. Завршујући овај због одмереног простора скраћени некролог ја могу само констатовати, да је Ривије себи обезбедио једно од нрвих и најугледнијих места у доста већ проређеним редовима признатпх ауторитета и ветерана данашње правне а специјално међународно-иравне науке и да иза њега у томе колу остаје опет једна веома осетна и вндна празнина. Неред големога губитка, што га је смрћу његовом претриела наука, лнчни познанпцн и иоштоваоци Ривијерови, којих је имао и у нашој земљи а међу које спада и писац овпх редова. жале у њему у исто време и племенитог човека, којн је у својој симпатичној иојави с дубоком учепошћу тако лепо н хармонпјскн спајао неисцрпну пријатељску нредусретљнвост, ведар темпераменат п пријатне маннре потиуно светскн образована џентлмена. Г1) То се веК види у инаугурадној беседи Ривијеровој. кад је за школеку 1374-ТГ>. г. ностао ректор бриеелекога универеигета: ту он веК војује за коемополитизам, који је нредстављен у рим. праву противно оним питањима раее и наиион:иности »циг *е јгН'веп! раг!оп! аијоигД’ћи1.“