Delo

КРИТИКА II БИБЛИОГРАФИЈА 511 Тгржественното прЂноснние костигћ на Вука Караджича 8-на стр. 1—21 и Вукг Караджичг вг ново-бглгарската книжнина. од Д. Маринова. 8-на. стр. 1—83. Софил . 1897. Позоати бугарски књижевник Д. Маринов, којнје присуствовао прослави о нреносу костију В. Караџића, као изасланик бугарског књижевног друштва, штамнао је крајем нрошле године. тим поводом. у часопнсу „Религиозни Раскази“ (књига (IX—XII) два чланка, који су по том ошгампанн у засебне књиге под горњим патписима. У првој од ове две књнжпце описују се, као што се и но натпису види, светковнпе прилнком иреноса костију оца нове српске књижевности; а у другој, после једнога краткога увода, у коме со говори о заслугама Вуковим за нову бугарску књижевност и буђење националпе свести, пзноси писац у дословном преводу Вуков „Додатак к саннетербургским упоредним речнпцима са нрнмерима бугарскога језика”, без икаквпх својих напомена и допуна као што је бно обећао у уводу. Ниједна од ове две књпжице нема никаква научног значаја, али у накнаду зар за то, у првој има доста места, са којима треба, ма п без коментара уиознати паше чнтаоце — чуда ради. Пошто је, у почетку, обратио иажњу читаоцима на једповремевост прослава три зпамснита јужно-словенска књижевна радника: Копитара, Априлова н Караџића, г. Марпнов казује побуде ради којнх је пошао у Иеоград присуствовати преносу Вуковнх костију. Посде тога, као да у напред хоће да спремп читаоце на нешто непријатно, пре него што ће почети онис ирославе, овако објашњава сво.ј задатак: „Усвојено је, може бити, кад се описују слнчне светковнне. да човек не казује све што је вндео н шго му је душа осећала; то се, веле, чпни из учтивости, да би се сакрпло по где што, како бп се могло казати само оно што је добро. што је за похвалу. Ја мнслнм обрнуто. н молпћу да мп се оирости , што се нпсам држао тога правила.* Што се нас тиче, драге бпсмо воље опростили г. Марннову, што је одступио од овога правила, само да се држао — као што смо с нуно разлога очекпвали да ће учинити — иравнла, која проппсује објективност. Ма како горка бнла, истнна је увек кориснија од незаслужених похвала: мн ове нпсмо тражили, али исто тако нисмо моглп иретпостав.ватн , да ћемо у сипсу I. Маринова наћн места која су не само неумесна п нетачна, него која чак н вређају. Ево примера : Оппсује г. Маринов, како се ирпјатно осећао у друштву српскпх пријатеља, јер је разговарајући са њнма, могао да нозна срце српско, душу српскога народа. Али се, на своју вељу жалост, грдно разочарао, кадје отишао у свој хотел да иреноћи, стао прелиставати сриске новине дневне и недељне (?) „ Прелнставам једне н читам... шта чнта.м .. .новости из Старе Србије... нз Скопља... из Солуна... пз Прилеиа*'... Не верујем својим очнма. Чптам грдње, иакостп, заједања на рачун бугарског народа, бугарске цркве, бугарских учнтеља. Бацам те новнне, узимам друге — и