Delo

ЗВОНАР ЦРТА Спушта се тихо вече. По целом небу расклопио се шпроки, беличасто-еиви застор од лаких облака, па заклонио заранке сунчеве. Ваздух је непокретан, тих, као ончињен. II град се необично ућутао. Наступио је онај ретки тренутак. кад не пројуре његовим улицама ни једна кола, не пројаше бесна парипа гиздави поручник, не пронесе воће или бозу прљави Битољац. Тајац!... Одједном се кроз нему тишину проломи онај злослути громовити глас великог звона, од кога се ваздух затресе, а људи, макар били у највећем послу, застану за тренутак н ослушну, као да први пут чују овај дубоки потмули звук. Он иресеца електричном брзином весео смех старица и укочи, као конвулсијом, њихова насмејана уста. Свако се нлаши од онога, што му је тако близу... зебе од пута, којим мора неминовно поћи... А самртно звоно грми свечано, и његово брујање одјекује суморно преко ирљавих кровова, и губи се тамо далеко иза првих брежуљака, што су опколили нространи град. Два звонара црквена, Марко и Станко, подскакују заједнички уз дебело уже, које виси о великом звону. Тргну конопац и обојица се сагну до самог пода, па одједном одскоче обојица као на дроту...