Delo

178 Д Е Л О Ујаа!... викну Марко и обојица повукоше уже из све снаге и полетише у висину Скоро до самих греда. Звоно стаде. Тако ионовише још двапут. Сад дође ред на децу, свакидање госте високе звонаре. Свако је дохватило по једно уже, па с грозничавим нестрн.њењем очекује команду Маркову. Онај што стоји под најмањим звоном, већ се иочиње љутити: он треба први да повуче, а Марко, како му се чињаше, и заборавио на звоњење. — Прво! рече Марко, а нестрпљивко подскочп. подиже руке и заљуља звоно... За њим осуше редом друго, треће, четврто... и опет се проломи кроз те разнолике сребрнасте звуке громовски глас петог звона. Ваљало је дуго звонити. Умро је богат трговац, познати ћир-Никола. Звонари ће се, по обичају, сити насањати... Обојица су старци, преко шесет година. Марко је мали растом, вечито иде раширених руку и погнуте главе. Лице му је као печена јабука, а из њега му штркља ретка проседа брада. Пико га не виде да се смеје, вазда је озбиљан. уираво строг. Није волео мислити о стварима, које су далеко од њега. Вио је, што веле, човек позитиван, па је имао неколико својих кућа и сигурних облигација. Станко је био човек друге мере. Висок, иовнјен. сед п сух као дрво. Иђаше вазда замишљен, а кад с ким проговори лице му се на мах разведри, а усне се развуку у топал старачки осмејак. Имао је две махне: сваки час је узимао од тутора аконто своје плате и кад почне сам звонити. није умео стати. Замисли се тако па оде, оде... и не би стао да не дотрчи који Марков питомац и повиче му на ухо: ујаа!... И сад сс по Станковим очима види, да су га многе мисли салетиле. А Марко само ћути и гледа у под. И ако је сада весник смрти, он о њој не мисли. Д право, о смрти он никад пе мисли, и држи да се та „етвар“ њега ни мало не тиче. Кад има да објави чију смрт, он приступа послу са истим мислима и расположењем, с каквим одлази да звонн на вечерњу. Проста ствар: треба само одзвонити по реду, сићи