Delo

18 Д Е Л О свом старом. но уљудном листеровом каиуту, чије су енолетушке већ одавно изгубиле свој сјај и згрчиле се, и високом оковратнику. који је нодупирао љегове румене глатко обријане старачке образе, а Игњатије Афанасијевић, човек око својих тридесет година, благих сјајних очију, који се одликовао доброћудношћу. вечитом малоруском Флегмом и мурдарлуком, дошао је у оншту салу. по обичају, у масној блузи с вечитом рупом на лакту. Вратник његове кошуље, иовезан некаквом крпом, био је сведок сумњиве чистоће, а разбарушена коса као да је молнла за чешаљ н четку. Спазив Пгњатија Афанасијевића у таквом оделу, Дветкова. који се обукао сав у бело као да му је имендан, просто спопаде ужас. Пгњагије Афанасијевићу... Голубе... Смилуј се! узбућено узвикну он. мерећи погледом незграпан изглед механичара. Шта је? — са свим хладнокрвно упита Пгљатије Афанасијевић. — Не може се тако... На клиперу ће битн женска, а ви... Погледајте само... Цветков показа му руиу на лакту. Игњатије Афанасијевић такође погледа на руну п, бог ће га знати због чега, још је н опипа прстом, па смешкајући се ироговори сасвим малоруским нагласком: Није закрпио оиај окачењак Иванов... А још сам му давно казао... Али сама блуза ! Шта ће помислити путница кад вас види у таквом канутуУ Па нека мнсли шта хоће ! — добродушно одговорп Пгњатије Афапасијевнћ. Сви у салн прснуше у смех. Немојте, Игњатије Афанасијевићу, спасите част клинера... Г>огом вас заклињем... Ваљда вам је жао- новог капута, шта ли? Та ја нећу нн излазити да је гледам.