Delo

МОЈА ДОМОВННА Стратиште твоје славе ? Да неће једпом тамо У мору твоје крви да свету душу нустп Света слобода твоја. Сањаш ли. можда, силан, Да ипкад тамо неће свирепо. страшно небо, Днвовске мпшпце твоје да ропским окује нгом ? Сањаш ли, можда, силан, да тамо пнкада неће Плаветне горе оне, у борби за туђинца II вјечног злотвора твога, засијат’ свете кости II крвца дјечпце твоје ? Сањаш лп, можда, силан Ни један данак тамо да неће у твом крилу Родити издајнпка? Сањаш лп заноспо. можда, Да нећеш некада опет, с тпм нстпм Јадима горким, Та драга остављат’ поља ?... Куда ћеш, роде српскп ?“ Хтједох да бурно кликнем гледајућ санак јаснн Небројен народ један с карпатских гора тавни Како се спушта тихо у пусте дакијске равни. ИЈЕСМА ТРЕКА Погасте свијетле зубље, меропси н себрови мојн 11 дични внтезн српски ! Нек слатки наиитак санка Снаге окрпјепи ваше, клонуле с путева тешкпх, Док јаснн руменп данак с ведрога истока снјне! На бл'једом далеком понту, над којим нечујно тихо Звјездана путују кола — гле, дивни Царнград спава... Његова иодножја цвјетна грле плаветпа мора Љубећ му ивице дивне слађаним шапатозг својнм, II ноћнн облацн лаки у вјечном лутању своме Тражећн одмора слатког н путе прела.зећ зрачне На куле п кубета, на шуме кннарпса, II шуме његовпх палма уморна свпјају крила... Најљепшн Истока алем, блаженпм успаван санком Он чека поносни часак — високе степене пусте Скрханих престола царскнх да младц Геније српски Побједном прегазн ногом... II хнмну грмнувшн пад њнм, јуначког поноса пуну, Најљепшнм алемом тпјем да моју окптп круну!... Спавајте сннови мојп !... Док свјетла заспја јава II мој вас разбудп поклич — да Бог побједа светих Крунпше мачеве ваше н мора крвава пусти; П древнп, немоћни Впзант, мој дпчни двоглавп оро Осјенп крплима својим... Од мутне, далеке Драве Од земље поганих Угра с клпцањем поб једним својнм