Delo

Д Е Л 0 400 ираштају пред његов полазак на губилпште поклоне нешго, што ће остати онпма који му беху милн, да га се сећају. „Поклонићу тн, вели, онога коња тамо, с цнјелом оправом.“ Букосав оде. Кад се врати, оп посрће. Он је познао свога коња. .,Може лн бити? Не, не, ја спим још, ја сннјевам, ово је сан, црни, страшнп сан...“ Птд. II он одлази да види још једном. Уверивши се, он се враћа, као у заносу; ухвати се за главу, посрне, промуца: „Мој доро, мој доро — мој — мој —“, п падне. — Излишно је да напомнњем да и овај призор, као и онај горњи, нсиада пз топа ове глуме, н нарочито да је, ово мучење V овој прилици и неразумљиво п свирепо. Но Гордаии још ни то ннје доста! Она му каже да је тога коња добила на поклон од једпе жене код које је бпла на конаку — пеке удовице, тамо негде на мору, око Задра. „А кад је даривах. она ми даде то уздарје... Имађаше неко чудно име, не шћаше јој прилнчитп. Не шћаше пуста, нимало бити помоснта, на ниак се зваше — како оно бјеше? Горде — Гордана...** Вукосав цнкпе: „Лажеш, грдове, лажеш !“ п прекпнув уже које му је руке везивало, загна се на Гордану, Гордана звизне у инсак (требало је наћи пешто друго, цео је овај крај тривиалан), а на иозорницу иснадну четницп, који задрже Вукосава. Гордана на го скпнс браду п чалму — п онда падну једпо другом у наручја. Таква је Гордапа г. Костићева, о којој мн написасмо овај онширнп књижевни преглед — да не речемо студију, да не бп звонило сувнше нескромно.*) Највећа је њена мана, као што већ поменусмо, то што је обрада, што је боја, што је тон којп је ппсац дао поједннпм нризорпма у потпуној нехармонији с предметом комада, с њсговом целокупном Фабулом, с њсговпм оиштим тоном. У глуми у којој се жене облаче у мушко одело, јашу коње п хнтају се топузнном, и плаше бегове; у којој се од мас тражн да верујемо да муж не може да позна своју рођену жену, нп по гласу нп по стасу, и ако није ни глув ни слеп; у којој исоглави и змијоглави играју врло велпку улогу, и без мало доводе, ако реч није сувпше педаетна, пернпетију у комаду : у таквој глумн такви призори сасвим су неприкладни. Остављајући на страну то шго су они п самп по себн непрнјатнн, не само са своје неприродностн и са свог простачког еФекта, но и са своје претераностн која, баш и кад су ти призори добро рађени, меће стално наше жнвце на муке, (мп сличан догађај, опевац у Смрти Мајкв Југови&а, и у песмп једва подносимо); остављајућн, велпмо, то на страну, тн призорн не ваљају много внше с тога што нису *) Ова студија је била намењена за први део у нашем часонису, у коме су чланци и расправе; но како је Уредништву етигла тек ношто је први део Фебруарске свеске '»ло закључен, то је за невол,у, а с пншчевим пристанком, објављена у рубрици Нозоришног Прегледа. Ур