Delo

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД 491 у хармонији с целим делом. Гледалац којн внди с каквим лаким предметом има посла чуди се тим тешким призорима, налазп да су неистпнити, неприроднп; њега збуњују ти плаховнтп излпви претераннх и трагпчних осећања у једној компчној опери (јер то бп била најкраћа и најтачнија деФинпцпја комада о ком говорпмо: комична опе}>а у прози п без музнке): он осећа да је основна хармонпја нарушена, и осећање нелагодностн које има у тим тренуцима врло је јако. Јер не треба се варати (а то се тако често превнђа ! и нп једна ствар није можда мање позната и мање прнзната), огрешења о хармоннју врло су крупна огрешења. Она вазда знатно худе целокуппом утиску уметничкога дела; баш н кад се оно нреноручује многим другнм вредним особинама својнм. Начело је хармоније најнеобплазннје и најопштпје од свих начела којима уметничко или књшкевно дело има по нужностп да се иокори. У том иогледу, све су друге особпне уметничког дела, од мање важности. Ниједна од њих нпје делу нарочнто и неопходно потребна. Оне налазе примене напзменце, с времена на време. Ако једне нема, може доћи друга да је замени. Ако дело н.пр. није узвншено, оно само с тога још не мора нншта губнти од своје умегнпчке вредностп. Дело ако није узвпшено, оно може бити иатетично; нлн може битп жнвописно; нли може битн духовпто; или може битн сатнрнчно; плп може битн интригом занимљиво; или се може одлнковати самониклошћу своје замнслп, новином свога предмета; нли се може преноручивати ошгрим посматрањем живота, тачним представљањем стварности; нли тананим пспхолошкпм анализама; плп нежним ндеалпсањем; или својим пријатним нли одабраннм облнком; илн ма којом својом другом уметничком особпном. II ни у једном од тнх случајева оно неће бити мање уметпичко с гога што, имајућп једну илн друту од тих особина, нема све остале плп ма коју од њих. Распнова Аталија, Свпфтова Гуливерова аутовања, Есхилов Прометеј, Сервантесов Дон Кихот, Балзакова Рођака Вета, Калдеронова Оданост Крсту, МакФерсонов Осиан, АрпстоФановп Облаци, Дантеова Вожанствена Комедија, Попова Отмица Витице Гетеов Фауст, Рабелеов Гаргантуа, Лазаревићево Први аут с оцем на јутрење, Сремчева Ивкова Слава, — МнкелАнџелове фреске у Сикстинској Кааели и РаФаилове у Фарнезини — Вагнеров Парсифал и Рос.инијев Севиљски Берберин — немају нп једне заједнпчке особине; па су ипак аутентична уметничка дела од врло велике вредностп. Ни једном од њих не смета што нема врлине својих такмаца; као што рекосмо, све поменуге особине уметннчког дела налазе своје примене наизменце, често чак једна мпмо другу, једпа другу нскључујућп. Сасвим је другн случај с хармонијом. Она је уметничка особина коју ни једна друга не може заменитп. Она је неопходна н уииверсална потреба сваког уметничког и књижевног дела. Хармонија — тојест једннство, то јест доследност, тојест логичност, то јест ирпкладност, то јест ириродност (јер све то само су синопнми, ирема прилпкама, за један