Delo

504 Д Е Л 0 која и овом приликом иотврдп да оп заслужује све раније хвале, којпма раскошно крптичарн обасипаху његов рад. 5^ овој је збирцп седам приповедака. Као што натпис („Приморска обличја") показује, оне су из живота наших прпмораца, дакле је ппсац зар хтео да баш својом јубиларном књигом буде у свом завпчају, да нам пз њега, њему тако драгог п најбоље познатог. прикаже још пеколико лепих, скоро рећи жпвих слнка онаком вештином, каквом само Матавуљ располаже. Приповетке пду овпм редом Јако и Иванка, Ускрс Иилиаа Врлете (и у „Делу“ књ. 16. стр. 356.), Богиков аост, Пијеро и Дзандза, Људи п арилике у Гулину (и V „Делу“ књ. 15. стр. б.), Доктор Паоло (п у ,Делу“ књ. 18. стр. 4.), и Дохађаји у Сеоцу. Сва су „обличја“ (тинови) тако лепо н верно нрнказана, опа су тако исцрппо окаравтерпсана, са пуно живота изнета, да вам се чпни с су нред вама. То су све симнатпчне ФОтограФије, где ннје ништа иропуштено, ништа пак дометнуто. Све је складно, све хармонично. Матавуљ је н овде, као н у скоро свима својим радовпма, одличап сликар поједнних личности, сликар, чнја кнчнца иде глатко по илатну, а разноврсне боје, у потпуном скпгду, дају најлепши утнсак. Ма да се грешимо о целпиу, ппак, доиустиће нам се, да нзнесемо две слнке из ове збирке. Ево Нилиаа Врлете. Чнсто бисмо могли рсћи, као оно Сараднпк, иишући о раду Матавуљеву, та ено занста Пилнпа Врлете, ми га нознајемо, сећамо се да смо га посматралп: нрави приморац, снажан хитар; добар, нежап, од свих вољен н поштован; болећ п са пуно саучешћа V туђој несрећи; скоро увек весео и добре воље, па зато н вели „Зар ми је то њека старост, шездесет година!“, иун срџбе и, ириморски, суров ирема иеправди, тс га чујемо „Какав владика трнста му његовнјех! Зар владика може донустнти оно, што Бог забрањује !“ Какав је у здрављу, такав н у болестп: добра нарав п поштене мисли не напуштају га. Разболео се, и мисли већ шта ће свет о њему рећи, боји се неће лн га оговарати: „како је стари Пплип под старост ишао у машкаре, срам га било! Како га је Бог каштнговао !“ Најзад, кад н с.ебе и своју околину измучн, снромах, болешћу, — и сам издахну. Као што је Пилип исцрпан, такн су му и остали типовн: Бошко, чудан светац, ко.јн се у мрсне дане бпје и иде разбијене главе; а у иост само се молн Богу, трии све увреде, п — чека мрс; такви су брачни иар добри Иијеро п племенита, добродушна Дзандза, такав натмуренко др. Паоло. Као другу слику спомињемо нешто опширнпје најдужу из ове збирке Догађаје у Сеоцу. Овде понављамо раннје речи: ипшта нпје нропуштено, свејенасвом месту: ту имате порекло Сеоца и Сеочана н њнхове најближе околине; ту је тачан опис Муитање (брда више Сеоца); оиисаио становништво, као да је писац радио статистпчкп преглед Сеочана; ту је, не може јасннје бити, представљеи цео живот Сеочаиа од јутра, кад Сеочане звоњењем буди црквењак Долминпк Впцка Домпникова Трпковић Нонцоло, па до тог истог тренутка сутрашњега дана. Па тек све иојединости целога дана, што се све збива