Delo

ЉУДСКА НЕСТАЛНОСТ 11 Дођоше кући. Чим угледа мајку, дете у себи говори: „нећу јој казати... нећу!... Заклела сам се!...а и у исто време осећа, како би славно било наћи маму где насамо, да не опази тетпца... „Нећу казатп... нећу!... жпва ми тетица!...'■ шапће дете и непрестано обилази око мајке... Ала је ово мука велика! Нешто је на срцу мори; она већ неколнко пута отвара уста и горе жељом да викне... Ако не оде тетица, казаће пред њом... Тетица оде. „Нећу казати!...‘: шапће, а лице јој се искривнло, пребледело, ручицама чупка кецељнцу... као да се спрема на убиство... — Мама... којп је онај што се саплеће? па и не чекајући одговор (питање је требало само као увод, да се лакше иочне), дете исприча све. Али опет није ништа дознала. Мама је саслуша, распнта по боље за неке појединостп, на ућута и замисли се. :— Мама, шта ће то да буде?... Хоће ли ме тета опет волети ? А мама брижно и плашљиво гледа некуд, не чујући тужно, престрављено питање. Родитељи јој оставише малу сестрицу у аманет... Шта ли је сад чека, Боже?... Да ли ће бити боље судбине, него што је њена?... Једног дана отац узе дете за ручицу н, погледавши је подсмешљиво, са већ познатим изразом, кад је вољан расплакатн ћерчицу, рече јој: — Шта ћемо сад, мазо?!.. Тета се удаје... оде у другу кућу. Дете отвори очи јако, па их тек крете у страну... А тамо иза стола гледају је она пста два љубавна, светла ока. али сад гледају оиако, као кад Коса разбнје чашу, на је зовз^ на ирнзнање крпвпце... Па опет ове очи гледају друкчије. Као да им кривица, због које се крију, доноси највећу срећу, блажепство... II Коса, тек једним крајичком памети, стаде попмати, да наступа нешто страшно... и као у сну видн да се тетнца удаљује од ње... Врисак!...