Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ •280 Овог пута Полањецки .је већ знао да су му речн управљене на то да њих двоје зближн, да у њима пробуде снмпатије н говорио их је колико павлаш толико н ис-крено, а говорећи пх, мотрио .је на глас и лепо лнце, које обасјано сунцем на заходу пзгледаше још спокојније него обично. II Марпна погледа у њега својнм плавим очима, у којима као даје стајало пптање: „Да ли то говорнш случајно, илп намерно?" п одговори му нешто тише: — Дођите. Обоје ућуташе, .јер осетише да се у обома зачиње једно II нсто. — Чудо мн је како да се тата још не враћа — рече најзад Марина. У том сунце зађе. По црвеном сутону стаде шестарптн лелек, а нз рита се зачуше жабе. (Наставпће се)